foto FoNet Milica VučkovićUgledan američki naučnik našeg porekla poslao mi je članak iz „Informera“ bez reči pratećeg komentara, ali sa rečitim naslovom: „Može li niže, bednije, lažljivije i prljavije?“ Začudio sam se gnevu tog pitomog i dobroćudnog čoveka, ali sam potom zanemeo, i sam zgrožen monstruoznom manipulacijom i izvrtanjem činjenica.
Pritom sam stalni svedok otvorene sezone lova na najumnije i najtalentovanije glave u Srbiji ali, koliko se može, i van nje. Samo tokom prethodna dva-tri dana uverili smo se u beskrupuloznost obračuna sa čuvenim umetnikom Goranom Markovićem i vrhunskim intelektualcem i teologom Vukašinom Milićevićem, uz podmukle i jalove pokušaje detronizacije neprevaziđenog tenisera Novaka Đokovića i trostruko „zlatnog“ kapitena vaterpolo reprezentacije Dušana Mandića.
Sada je predmet napada u „Informeru“ akademik Dušan Teodorović, a pamfletista je – neka ostane zabeleženo za istoriju – izvesni Dragutin Matanović. Uzoran je član SNS, ponosan (!?), kolumnista „Informera“ i potpredsednik Odbora direktora NIS-a, dakle jedan od regionalnih rekordera po plati i dodacima na nju.
Matanović pokušava da unizi Teodorovića na način na koji su to činile njegove preteče, plaćena škrabala iz sramnog „Glasa naroda“ i „Srbadije“ pre 125 godina, ali sa mnogo manje stila i kreativnosti. U svojoj bezočnosti i nekritičnosti, Matanović svoju žrtvu opisuje kao „poluintelektualca … upisanog i u SANU“ koji „(t)okom svoje duge i beznačajne karijere … (n)ije izgradio ništa pomena vredno“. Da bi je što više ocrnio, dodaje: „Obično piskaralo, po ugledu na svoje uzore, komunjare Vladimira Bakarića i Edvarda Kardelja.“
Pogledajmo činjenice. Teodorovićevi radovi su citirani više od 10.000 puta, Hiršov indeks naučne kompetentnosti mu je impresivnih 50 i nalazi se na stanfordskoj listi među dva posto (!) najboljih naučnika sveta. Pokojni Vlada Glišin bi takvim ignorantima kao što je Matanović prkosno dobacio: „E, sad gaće dole, pa da vidimo koliki je čiji!“
Osim međunarodne prepoznatljivosti po svojim operacionim istraživanjima i veštačkoj inteligenciji, koja su mu donela svetski ugled (član Evropske akademije nauka i umetnosti, profesor emeritus na Univerzitetu Virdžinija, počasni senator Univerziteta u LJubljani itd.), Teodorović je autor nekoliko knjiga iz oblasti saobraćajnog inženjerstva koje se koriste kao preporučena literatura na nizu inostranih univerziteta. Objavio je i tri zbirke pesama za decu. Osim siktave zlobe i podmukle optužbe za navodno antisrpstvo, nema dakle nikakvog razumnog razloga da mu se spočitavaju Bakarić i Kardelj kao uzori.
Pamfletista nastavlja: „Kada se 1980. godine doživotni ‘jugoslavenski’ predsednik pridružio jednom drugom Starom – Anti Starčeviću, zlikovačkom srbomrscu, od tuge i bola Teodorovićevo slabašno telo prestalo je da luči hormon muškosti, testosteron.“
Ovo sramno podmetanje odiše gmizavačkom zavišću i vrištećom samoprojekcijom jedne inferiornosti. Teodorović je sve ono što Matanović nije. Mogao bi da uživa u svojoj zavidnoj reputaciji i obilazi svet kao gostujući predavač. Umesto lagodnog života, njega istinski patriotizam goni da se bori za civilizacijske vrednosti koje je video u demokratskom svetu.
Prošlog proleća pozvao je članove SANU da zatraže Vučićevu ostavku zbog samovlašća i kršenja Ustava, apelovao je na dekane i rektore da podrže svoje studente, raskrinkavao je plagijat Siniše Malog, a na jednom od najvećih skupova sazvanih radi pokušaja da se Srbija vrati demokratiji i vladavini prava održao je govor koji će ući u antologiju regionalnog besedništva.
Zbog svoje principijelnosti i građanske hrabrosti trpeo je samo štete. Mimo svih pravila, izmakao mu je zasluženi položaj profesora emeritusa Univerziteta u Beogradu.
A Matanović, kao simbol zmije u Pesmi o sokolu (Teodoroviću) Maksima Gorkog? Uvek je pokorno bio uz vlast. Ritnuo se samo jednom, kada ga je Zorana Mihajlović, pred odlazak sa funkcije, optužila za platu od navodnih preko 16.000 evra. Tvrdio je da prima „samo“ 80.000 evra godišnje, a onda je ponavljano pisao tada aktuelnoj premijerki Srbije da je bivša ministarka „produkt obojenih revolucija“.
On ogorčeno zamera akademiku što je protiv „Srbije koju je nacionalno probudio Vučić“ i što mu je navodno cilj da Srbija „bude inostrana kolonija koju bi iznutra predvodili kvaziakademici i srpska kvazielita“. Pritom tri puta neduhovito ističe da je Teodorović „u menopauzi“ i da je, uz druge uvrede, „prodana duša“.
Uz Matanovićevo puzavo poltronstvo, uočljiv je civilizacijski jaz između dve strane. Srbija koju je „probudio Vučić“ svojim granicama od Karlobaga do Virovitice i brojnim drugim zamlaćivanjem sve dalje je od Evrope. Ni strah da ćemo postati „inostrana kolonija“ nema realnog osnova jer je postojeća „prava elita“ već rasprodala zemlju, vodu i vazduh u paničnom pokušaju da opstane na vlasti.
Ovakve paškvile među pristojnim svetom izazivaju gađenje, pa su praćene prezrivim ignorisanjem. To je razumljiva, ali ne i celishodna reakcija. Raznim matanovićima je i namera da nesmetano truju narod svojom propagandom.
Beslovesna masa, opijena Informerom i Pinkom, zaista doživljava časne ljude i patriote kao izdajnike.
Zbog informativnog crnila do tih ljudi nije moguće doći. Međutim, pamfletistima treba odgovoriti, makar zbog njihovih epigona. S jedne strane, treba da ostane pisani trag o istini s kojom će se kad-tad suočiti kao dokazom svojih nepočinstava. S druge strane, treba ih podsetiti da imaju porod ili bar rođake i prijatelje koji će ih se jednog dana stideti.
Za Matanovića ne brinem. Čim se promeni vlast, zakukaće kako je patio pod nečovečnim režimom, za razliku od Teodorovića i „sličnih oportunista“.
Autor je penzionisani redovni profesor Univerziteta u Beogradu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
