Paranormalni odnos prema patrijarhu Pavlu

Kao drugo, ove redove piše neko ko je raskrstio sa Srpskom pravoslavnom crkvom, sa crkvama uopšte. A umeo sam onomad i te kako da izgovaram očenaš, slavim slavu, odlazim u crkvu i krstim se ovom ili onom prilikom. Ipak, i onomad sam, doduše stidljivo, znao da to ne činim iz dubokih unutrašnjih pobuda, već kako bih zadovoljio raznorazne spoljašnje društvene, roditeljske i ostale uzuse.

Opet, ne bih sebe ni danas svrstao među ateiste, svakako ne među okorele ateiste. Kratko i jasno, imam nekakvu svoju privatnu eshatologiju. Da li je tako nešto dopušteno reći u Srbiji 21. veka, a da ne budeš, makar metaforički, kamenovan na društvenim mrežama i da na tebe ne budu bacane kletve i uroci?

Kad smo već kod društvenih mreža, nije zgoreg pomenuti da su ovi redovi delimice i nadahnuti galimatijasom zaumnih slavopojki o patrijarhu Pavlu na koje sam nailazio hodeći po opskurnim bespućima društvenih mreža, a zbog kojih se, strepim, blaženopočivši patrijarh okreće u grobu, a koje, ni manje ni više, zavređuju da se nađu na naslovnim stranama Trećeg oka i Velike Srbije.

Što mi, pak, unosi dodatnu sumnju da negdašnji patrijarh uopšte nije toliko blaženopočivši koliko verujemo da jeste. Kao raspirivače zaumnih tvrdnji o patrijarhu Pavlu, dakako, ističem i zaumni Informer, zaumne Novosti, te ostale zaumne tabloidne tiskotine, daleko zaumnije od Trećeg oka i Velike Srbije.

A opskurna bespuća društvenih mreža i tabloidnih tiskotina nude nam obilje skaski o isceljenjima od leukemije i ostalih boleščina što se dešavaju na grobu patrijarha Pavla, te njegova proročanstva o tome kako će Albanci napustiti Kosovo, Srbi će se, nije li logično, na Kosovo vratiti, dok će nas Rusi, nije li još logičnije, staviti pod zaštitu.

Spominju se i nekakvi tajni spisi patrijarha Pavla, zagonetka njegovih cipela, njegova ukazivanja u snu ovom ili onom mlatikuru, ali i recepti za čudotvornu krempitu kakvu je obožavao da jede i koja sadrži samo četiri čudotvorna sastojka – brašno, šećer, jaja i mleko.

Međutim, nisu ni patrijarh Pavle, ni njegova eventualna ukazivanja u snu ovom ili onom mlatikuru, a kamoli njegova krempita, nešto što je uistinu paranormalno. Uistinu je paranormalno to što mi jednog skromnog, sramežljivog, nepretencioznog, nesebičnog, osećajnog, katkad mudrog i katkad grešnog starčića – koji se, za naše uslove, sticajem uistinu neobjašnjivih okolnosti našao na mestu patrijarha – dakle, jednu sasvim normalnu pojavu, vidimo kao krajnje paranormalnu.

Pitaj boga koliko sam samo puta, a u svrhu nečijeg dočaravanja patrijarhove paranormalnosti i podvižništva, morao da slušam argumentacije kako se patrijarh Pavle vozio tramvajem i nosio stare cipele. I onaj lakrdijaški spomenik u Tašmajdanskom parku – finansiran novcem Atlas grupe pritvorenog crnogorskog biznismena Duška Kneževića – prikazuje patrijarha Pavla kako levitira u sedećem položaju. Sumnjiv umetnički pokušaj alotropske alegorije sedenja u tramvaju.

Što mi kazuje da skromno i ponizno delanje osobe A ili osobe B na visokom položaju, u datom slučaju patrijarhovu vožnju tramvajem, mi vidimo kao krajnje paranormalnu pojavu, to jest izjednačavamo je sa levitacijom i čudotvorstvom. Docnije, pak, u poodmaklom stadijumu fuzije derta i beznađa, i njegovom grobu, njegovim derutnim cipelama i njegovim krempitama počinjemo da pripisujemo čudotvorna svojstva.

Što mi, dalje, kazuje da je za nas krajnje apstraktno kada se osoba A ili osoba B na visokom položaju ponaša skromno, nepretenciozno, mudro, osećajno i opštekorisno, te da se zastrašujuća većina nas, ukoliko bismo se i našli na visokom položaju, ne bi ponašala skromno, nepretenciozno, mudro, osećajno i opštekorisno. Da ne pominjem i da dobar deo naše raje prezire skromnost, nepretencioznost, osećajnost, pa i mudrost. Te da ih smatraju osobinama mlakonja. Ipak, u jednog simpatičnog starčića duge sede brade, odevenog u mantiju i stare cipele, one sijaju vaseljenskim sjajem.

Biće da su naši unutrašnji i spoljašnji vrednosni uzusi, pitaj boga otkad, dobrano raštelovani. Ukoliko su ikada i bili naštelovani. Sasvim nam je uobičajeno da naši predsednici, gradonačelnici, maršali, episkopi, tajkuni, građevinski investitori, vlasnici televizija, udbaši i policajci budu nitkovi i kulovi.

Toliko smo priviknuti na opštenarodni nitkovluk i kulovluk, neretko sami učestvujemo u manjim ili većim nitkovlucima i kulovlucima, dok na retrovizore automobila kačimo ikonice i krstekanje. Stoga nam onda monaška jednostavnost, povučenost i poniznost patrijarha Pavla, a zašto svaki patrijarh i episkop ne bi bio takav, deluju onostrano i nedokučivo.

I imaju učestalost statističke greške.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.