Pred Svetsko fudbalsko prvenstvo u Nemačkoj daleke 2006. godine, tadašnji premijer Srbije prima reprezentaciju Srbije i Crne Gore, iako bi po protokolu, pa i logici stvari, to trebalo da uradi predsednik te države Svetozar Marović. Godinu dana pre toga, Aleksandar Tijanić, kao generalni direktor RTS, uručio mi je otkaz sa obrazloženjem: neuspešan u poslu.

Zato na prijem kod Koštunice dolazim u svojstvu autora emisije Sportska galaksija a uz pomoć prijatelja, tadašnjeg predsednika Saveza Tomislava Karadžića. Pravo sa vrata u Sali za prijeme Vlade Srbije, krenuo sam da premijeru predam poklon – beli dres Srbije broj 10 i natpisom na leđima Vojislav Koštunica.

Za minut-dva izgovorio sam premijeru sve što mi je bilo na srcu u vezi sa sportom i fudbalom. Po sećanju to je otprilike bilo ovo: Gospodine predsedniče Vlade, ovo je prvi dres Srbije, jer će naša država posle Svetskog prvenstva postati samostalna. Molim vas u ime sportista, da kada se to dogodi, spasite srpski sport od kriminalaca koji su u njega ušli zahvaljujući delegatskom sistemu organizovanja i upravljanja, stvorenom još u vreme socijalističkog samoupravljanja. U fudbalu ubijaju predsednike mnogih prvoligaških klubova što je nedvojbeno posledica preuzimanja najpopularnijeg sporta od strane kriminalnih struktura sa legitimacijama Službe. Ti tzv. delegati su bez pardona oterali iz sporta najznamenitijeg Srbina današnjice u svetu biznisa Filipa Ceptera samo zato što je svojim novcem hteo da promeni delegatski sistem i način finansiranja Olimpijskog komiteta.

Na pomen imena sudski dokazanog uzurpatora mesta predsednika OKS-a Ivana Ćurkovića, prekinuo me je Tole Karadžić rečima: „Panto, nismo se tako dogovorili.“ Koštunica je iskoristio taj trenutak i uz onu njemu svojstvenu hladnu uzdržanost, pružio mi je ruku i rekao: „Hvala vam na poklonu, a to što ste pomenuli – sve to ide svojim tokom.“

Tim tokom su nekadašnji velikani jugoslovenskog fudbala Zvezda i Partizan postali parapolitička i paravojna fudbalska udruženja. Kako je do toga došlo?

Kancer nacionalizma i šovinizma pojavio se u srpskom društvu kada je Slobodan Milošević dao zadatak Jovici Stanišiću, svom ratnom načelniku Službe državne bezbednosti, da osmisli način kontrole vlasti i novčanih tokova u društvu, posle uvođenja višestranačkog sistema. Služba je tada napravila imitaciju parlamentarizma. Lansirala Slobinog omiljenog opozicionara, pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, a nešto kasnije osnovala stranku i ubacila u Parlament Željka Ražnatovića Arkana, najvećeg kriminalca Evrope toga doba i komandanta srpske paravojske u ratu u kome Srbija zvanično nije učestvovala. Haški optuženik Jovica Stanišić već nekoliko puta preko medija upozorava da je kancer metastazirao i zahvatio celo srpsko društvo, rečima: „Kakvi izbori i stranke, kakav Parlament? Sve je u Srbiji Služba – ona je jedini kontinuitet.“

Nažalost nema ko u Srbiji da ga čuje. Jer Stanišić je tvorac za Srbiju najpogubnije političke strategije posle pada komunizma. Dobro je uočio da u nedostatku društvenih klasa treba izbrisati sve ideološke razlike među strankama, kako bi jedina ideologija svima postala vlast. Otuda ujedinjavanje i saradnja ekstremne levice i ekstremne desnice, monarhista i republikanaca, četnika i partizana, samo da bi se opstalo u političkom sedlu i jahala Srbija.

Treba li većeg dokaza da je to istina od činjenice da je ratni zločinac, lažni četnički vojvoda doktor Hulja Šešelj i dalje u Parlamentu kao jedan od ključnih faktora na političkoj sceni Srbije, i da su Šešeljevu paravojsku u ratu, u kome Srbija zvanično nije učestvovala, dakle vojsku „četničkog vojvode“, činili navijači Partizana – grobari.

Danas oni upravljaju Partizanom kao vojno krilo SPS i SRS. S druge strane vojno krilo SNS su Arkanovi tigrovi. To su huligani koje je on regrutovao na severu Zvezdinog stadiona. NJegovi najbliži saradnici sa legitimacijama Službe, danas su delegati u Skupštini Zvezde. Papirološkim izmenama Statuta, klub je postao vlasništvo severne tribine, odnosno delija. Naime u Statutu je zapisano da klub pripada svim članovima koji imaju članske karte. Time je onemogućena privatizacija kluba.

Iz tog perioda prvi čovek Srbije vuče kompleks inferiornosti jer javno priznaje da je mali i da nema snage ni podršku vođa delija za privatizaciju u fudbalu. Mali je i kada pokušava da opravda postavljanje „tenka“ ispred stadiona Crvene zvezde rečima: „Više bih voleo da je simbol Zvezde nešto drugo, ali o tome odlučuju navijači i oni su izabrali tenk.“

Mali je on i slabašan pred delijama ali je zato neustrašiv i goropadan kada se svakodnevno pred Srbijom trsi i prsi, optužuje, hapsi i presuđuje.

U zvaničnom saopštenju Vlade Srbije, posle ubistva Zorana Đinđića, kaže se da je premijer toga dana trebalo da potpiše nalog za hapšenje kriminalaca sa legitimacijama saradnika Službe. Neko je, od političara naravno, jer su na to upozoravali i Šešelj i Nikolić, nameru dojavio mafijašima i premijer je likvidiran.

Nalogodavci ubistva danas idu čak toliko daleko da traže puštanje Đinđićevog ubice na slobodu, upoređujući ga sa Gavrilom Principom. Zašto nikada nije rasvetljeno ubistvo tolikih predsednika prvoligaških klubova i generalnog sekretara FSJ Branka Bulatovića? Zašto se ne rasvetljavaju ubistva Dade Vujasinović, Milana Pantića, Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, Olivera Ivanovića? Zato što su nalogodavci i ubice i dalje među nama i preko Službe vladaju Srbijom do njene potpune likvidacije. Jovica Stanišić lepo kaže da nikakvi izbori ne mogu ništa da promene. Jer sve je u Srbiji Služba. I sve je šibicarenje a ne politika jer većina političara su u stvari šibicari sa legitimacijom Službe.

Autor je novinar

Povezani tekstovi