Pedeset dana karantina u Španiji

Ali kada sam pre nedelju dana, nakon šest nedelja čuo mališane kako „pevaju“, šutiraju loptu, voze rolere, kada sam čuo plač beba, istrčao sam na terasu i umalo mi suze nisu pošle na oči. Radost se vratila na ulicu, pomislio sam, i ceo dan sam proveo na terasi osluškujući dečju graju.

Svako sa kim sam se čuo u prethodnih mesec i nešto dana pitao me je: Kako je u Španiji? Je l’ stvarno kod vas tako opasno? I često nisam znao šta da kažem, a kad bih pokušao da objasnim, iz mene bi navirala bujica osećanja i emocija, a prave reči nisam nalazio da ih iskažem.

Sve je počelo još 31. januara kada je državljanin Nemačke identifikovan na ostrvu La Gomera, i devet dana kasnije na Palma de Majorci, ali se o tome nije pričalo toliko u medijima sve dok virus nije potvrđen na poluostrvu.

Prvi slučajevi identifikovani su u Madridu, Katalunji i u provinciji Valensijan. To se dogodilo 24. februara, kada sam i ja prvi put čuo da je virus u Španiji, i to na samo nekih stotinak kilometara od mene. Tada u Španiji, pa ni u Valensiji niko nije shvatao ozbiljnost i rizik koje je sa sobom nosilo putovanje u Bergamo na meč između Atalante i Valensije 19. februara.

Voditelji su se šalili na račun virusa, a dobro se sećam jedne popularne emisije na nacionalnoj televiziji Cuatro gde su se voditelji brutalno šalili na račun kolege novinara koji je izveštavao. Iz potpuno praznog Milana.

Istog dana desila se i čuvena KZŠ na kojoj je doktor Nestorović pozvao građanke Srbije da putuju u šoping u Milano, dok se premijer iza njega grohotom smejao. Ovde ću navesti jednu bitnu razliku: U Španiji je ulogu „releksiranja“ nacije imala humoristička emisija „Sve je laž“ (Todo es mentira) a u Srbiji su tu ulogu preuzela „struka“ i vrh vlasti.

Nakon par dana opreznosti nije se više toliko pričalo u virusu.

Život je tekao svojim ustaljenim tokom. Prvog marta u Valensiji su krenulo sa organizovanjem događaja „Mascleta“ koje su se dešavale svakog dana od 14h na glavnom gradskom trgu, koji je ove godine bio tek za nijansu slabije popunjen. Maskletama (ispaljivanje enormne količine pirotehnike) se najavljivao festival Faljas, jedan od najvažnijih događaja u gradu koji se održava svake godine od 15. do. 19 marta.

Među pojedincima se povremeni šaputalo o otkazivanju festivala, ali je velika većina tvrdila da ne postoji ni najmanja šansa da se tako nešto desi. Faljas za Valensiju je nešto kao Exit za Novi Sad, pa puta 10. Bez da preterujem.  Preko četiri stotina lutaka veličine omanjih stambenih zgrada postave su širom grada, i sve se u noći između 19. i 20. marta spale.

Za to vreme milioni se potroše na pirotehniku. I sav taj „bačen“ novac se vrati, i grad zaradi od turista i od prodaje alkohola i churrosa na štandovima širom grada (nešto nalik mekikama koje se konzumiraju sa toplom čokoladom). Za vreme festivala ulice su okićene bogatije i lepše nego za vreme novogodišnjih i božićnih praznika, a postoji i zvanično takmičenje u „umetnosti ulične rasvete“ (street light art).

Za vreme Faljasa maltene je nemoguće naći sobu u hotelu u Valensiji. Ljudi odlaze u svoje kuće na selu i iznajmljuju stanove za ogromne novce (čak i do 100 evra za noć po krevetu u privatnom smeštaju). Sve ovo navodim ne da bih promovisao festival i Valensiju, već da bi shvatili šta se nakon toga desilo i koliki je to bio šok za sve ljude ovde.

Masklete su održavane do 9. marta, kada je doneta odluka da se festival odloži do daljeg. Prvi put nakon Španskog građanskog rata.

I tada je počela ludnica.

Tog dana sam izašao u uobičajnu šetnju do grada nauke i umetnosti i na putu do ove arhitektonske atrakcije svratio sam do Merkadone (jednog od dva najpopularnija trgovinska lanca u gradu) i bio u blagom šoku. Rafofi su izgledali tek nešto bolje nego oni koje pamtim devedesetih u Srbiji.

To potrošačko ludilo je trajalo do kraja nedelje, kada je Španija ušla u vanredno stanje. U subotu uveče se po prvi put obratio španski premijer Pedro Sančez, i proglasio vanredno stanje u državi.

U međuvremenu su već bili zatvoreni svi kafići, barovi, restorani, diskoteke. Ta mera je doneta na nivou grada, pre proglašenja vanrednog stanja, i koliko ja znam mnogi barovi u ostatku Španije su radili i s obzirom na lepo vreme tog vikenda bili prepuni.

A da stvar bude gora, u Madridu je došlo do zatvaranja svih obrazovanih ustanova, tako da su mnogi iskoristili produženi vikend da se spuste na plažu, odu do sela, ili da jednostavno po ceo dan sede u prepunim barovima i parkovima.

No, konačno je osvanuo i ponedeljak, 16. mart, dan koji ću pamtiti do kraja života. Bio je to prvi dan vanrednog stanja (ako ne računamo nedelju) i dobar deo delatnosti je bio zatvoren.

Mnogo ljudi je ostalo kod kuće tog dana umesto da ode na posao, a svi mi zajedno mogli smo da izađemo na ulicu samo po hranu, cigarete ili da odemo do apoteke ili lekara. Ispred prodavnica su se pojavile čuvene žute trake na rastojanju od jednog metra, a u samom objektu nije moglo da bude više od dvadesetak ljudi, u zavisnosti od veličine objekta.

Ulice turističkog grada, gde svakodnevno sretnete na hiljade ljudi i čujete na desetine različitih jezika od jednom su postale prazne. Mali broj ljudi koji je odlazio do prodavnice te prve nedelje činio je to užurbanim korakom, i sa strahom u očima.

I svakog dana je bilo sve gore i gore. Svakog dana broj zaraženih i mrtvih se povećavao sve dok nije došao do broja od 9.222 novozaraženih zadnjeg dana marta, odnosno 950 smrtnih slučajeva drugog aprila.

Tridesetog marta vanredno stanje je poprimilo nov oblik. Naime donete su nove mere, jer one prethodne (koje su neki smatrali rigoroznim) nisu donele željene rezultate.

Jednostavno i dalje je jedan deo ljudi odlazio na posao i bio u kontaktu sa drugim ljudima, te su uplašeni radnici (opravdano) počeli da se bune, a većina da ih podržava.

Tada je Španija bukvalno stala na dve nedelje. Radile su samo prodavnice (skraćeno radno vreme), bolnice i apoteke, i tek poneka firma koja je bila neophodna za njihovo normalno funkcionisanje. Terase su bili pune, ali sa njih se nije čula ni muzika ni smeh.

Ili veoma, veoma retko, npr kada se jedna komšika vratila iz bolnice, ili kada smo posle aplauza u osam otpevali rođendansku pesmicu nekom komšiji.

Ali eto, prođoše i tih pedeset dana.

Pre nedelju dana Vlada je donela plan kako da se društvo do kraja juna vrati u „normalu“ kroz pet faze.

A juče (u subotu) smo mogli po prvi put da izađemo da se prošetamo sat vremena. Bez cegera, bez kućnih ljubimaca, na biciklima, na trotinetima u društvu onih sa kojima živimo (tokom 50 dana karantina niste smeli da izlazite u društvu). Čudan je osećaj, moram da priznam. Čudno je videti sva te izraze na licima nepoznatih ljudi koji su negde između sreće što se ponovo živi i i dalje prisutnog straha.

Policija je bila na svakom koraku, valjda da se neodgovorni pojedinci ne bi zadržavali na jednom mestu. Svako je mogao da trči, da se šeta, da vozi bicikl, rolere. Jednom rečju da se bavi nekim individualnim sportom. Koristili su ljudi (nejasnu) situaciju i da se sretnu sa svojim prijateljima, ili da popiju pivo sa komšijom ispred zgrade.

Jednostavno nema dovoljno policajaca koji bi kontrolisao sve te ljude koji su se (odjednom) našli na ulici, da bi uvideli ko sa kim živi u stanu ili da bi kažnjavali (nedozvoljeno) konzumiranje alkohola na ulici.

Naravno da sam viđao veći broj ljudi na javnim površinama, na ulicama uopšte nego prošle subote. Ali jedino kada je bio u pitanju neki događaj, koncert, protest, proslava ili nešto slično.

Ali nikada nisam video toliko ljudi da se bavi sportom. Posmatrao sam sa mosta park Turia (napravljen u koritu reke – jedan od najdužih parkova na svetu) i bilo je kao da posmatrate mravinjak pred kišu. I najlepše od svega, niko nije buljio u telefon dok je koračao ulicom. Ljudi su konačno, bar na trenutak, postali zainteresovani za svet oko sebe. Bilo bi lepo kada bi potrajalo.

Autor je novinar iz Niša koji živi u Valensiji