Pismo našim studentima: Prometeji, verujte samo sebi

Smatrao sam neophodnim, a isto mislim i danas, da se javno obratim svojim kolegama i pokušam da ih podstaknem da ne ćute kada za to vreme nije. Na neke kolege sam, verujem, uticao, a na one druge – sigurno nisam. Sem jasno iskazanog divljenja, koje se protokom vremena kod mene neprestano uvećava, studentima se tada nisam direktno obraćao u želji da ne prekidam njihovo veličanstveno predavanje kojem se, srećom, kraj ni ne nazire.

Ne želim to ni sada, te ako studenti ne pronađu nešto korisno u tekstu ispod, neka ga jednostavno zaborave. Dajem sebi ovog puta (ne)zasluženo pravo da uputim nekoliko reči upravo njima, savremenim Prometejima koji ponosno, već tri meseca, nose vatru slobode.

Pišem ovaj tekst dok posmatram prizore ulaska beogradskih studenata preko crvenog tepiha prostrtog duž Varadinskog mosta, i nestvarnog dočeka koji su im novosadski studenti i građani priredili.

Pišem dok se veličanstvene slike smenjuju na ulicama Novog Sada, na mostovima koji konačno spajaju studente dva najveća grada, ali i ostalih delova Srbije. Nepregledne kolone studenata i građana dostojanstveno odaju poštu žrtvama tragičnog pada nadstrešnice koje su probudile u ljudima nadu da je ispunjenje elementarne pravde ipak dostižno.

Pišem dok gledam beogradske i novosadske taksiste kako povezuju ova dva grada beskonačnom kolonom na autoputu i utrkuju se ko će neumorne studente prevesti nazad. Toliku količinu životne energije, čistih emocija, iskrene dobrote, dubokog saosećanja i pobede ljudskosti Novi Sad ne pamti, a zasigurno ni cela Srbija.

Mogao bih ovako nastaviti i ispuniti čitave novine, pa i knjigu zavidnog obima, ali to ostavljam autorima iz budućnosti koji će umeti potpunije i bolje da razumeju šta to trenutno rade ovi mladi ljudi, te da sa manje sentimentalnosti od mene procene jačinu svetlosti koju studenti danas šire oko sebe.

Stoga, dok još uvek imam tu privilegiju da budem iracionalan i preterano emotivan, ne bih nipošto da je ispustim i da ne kažem: do kraja života biću zahvalan Svevišnjem što mi je dao priliku da baš sada budem živ, te da prisustvujem renesansi ljudskog duha otelotvorenog u našim studentima i njihovom svakodnevnom delovanju.

Svi mi danas, zahvaljujući isključivo njima, proživljavamo nešto čime malo koja generacija može da se pohvali. I baš sada, kada euforičnost počinje da zaslepljuje svojom lepotom i sjajem, kada svi hrle u zagrljaj studenata, jedinih mogućih pobednika, treba ostati čvrsto na zemlji, trezvene glave, kako bismo zajedno ostvarili glavni cilj, a to je bolje i pravednije društvo koje svi zaslužujemo.

Dok pobeđujete, dragi studenti, očekujte dolazak „raznoraznih“ koji će vas snishodljivo i brižno zapitkivati o temperaturi trave fudbalskog igrališta na kojem ste se nedavno noću u Inđiji smrzavali, kako je sada Ana koju su batinaši mučki prebili u sitne novosadske sate, da li se Sonja i Kristina uspešno oporavljaju od divljačkog gaženja automobilima u Beogradu, i svega ostalog ovde nepomenutog, što ste vi do sada preživeli i herojski pregurali.

Mnogi će vas tapšati po ramenu vrlo skoro, davati vam „dobronamerne“ savete kao zreliji i iskusniji koji su već mnogo toga prošli i znaju kako njihovi bedni i nedostojni životi prolaze, pa se sada dobrano trude da i vaš učine bar jednako jadnim.

Nudiće se mnogi da vam pomognu ni oko čega, pošto vama pomoć nije potrebna (ko je bio makar na jednom od protesta koji ste vi organizovali zna dobro o čemu pričam), želeće da se „ogreju“ i okoriste, pustiće za vama i po koju suzu ako treba, sve da bi se sačuvali od onog što neumitno dolazi, a što za njih znači zasluženu kaznu i kraj dosadašnjeg nezasluženog načina života – dolazak reda, pravde i poštovanja zakona – rečju, uređene i moderne države za koju se vi svakodnevno borite.

Dragi Prometeji, verujte samo sebi, svom britkom umu, neisprljanoj duši i čistom srcu. Samo tako ćete doći do cilja koji ste zacrtali, a taj cilj je veći od svih nas zajedno. Zato ste vi, koji ste krenuli ka njemu, veći od svih „ovih“ koje ćete usput neizbežno sretati, koji će vas iskušavati i davati sve od sebe da vas sapletu i gurnu na stranputicu.

Takav je svet nas starijih, svet bestidnog poltronstva, zluradosti, beskrajne sumnje i gubitništva. Da je drugačiji, vi danas ovo ne biste radili, ne biste čistili naš svet od prljavštine koju smo mi ostavili dok smo pravili tragični DIL sa onima kojih smo se kukavički plašili. Vi ste već pokazali da niste takvi. Pred vama su velike odluke koje će odrediti budućnost ove zemlje.

Stoga, dragi Prometeji, verujte samo sebi i pratite vatru slobode koju nosite u svojim rukama. Ona je jedina koja će vam osvetliti pravi put.

Autor je redovni profesor Katedre za engleski jezik Fakulteta za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

„Niko nije slobodan, dok svi nisu slobodni“: Studenti najavili skup podrške Radivoju Jovoviću

„Pobeda je ženskog roda“: Izložba u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu posvećena antifašistkinjama

Profesor iz Novog Sada učenicima prikazivao pornografiju

Prevozniku Jaćimoviću policija vratila i treći autobus