P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Treba se pozabaviti samo onim slučajevima koji su i sada aktualni. Njih, po mom saznanju, ima tri, a hronološkim redom to su:

Prvo, slučaj redovnog profesora dr Dragana M. Mitrovića, koji je za potrebe nastave koju je držao takođe na privatnom Fakultetu za finansijski menadžment i osiguranje Univerziteta za poslovne studije 2003. godine plagirao Uvod u pravo Radomira D. Lukića i izdao ga kao svoj udžbenik pod naslovom Osnovi prava. (Vid. http://docuvariae.blogspot.rs/ i tu dokument dmosnoviprava. Tu su na elektronskoj kopiji knjige markerom u boji obeležena doslovna preuzimanja i precizno je označeno odakle su ti delovi teksta preuzeti.) Ono što odmah pada u oči i što ovaj slučaj plagijata čini posebno teškim jeste: prvo, veliki obim plagiranog teksta; drugo, naročito, okolnost što je plagijator „svoj“ tekst posvetio plagiranom, intelektualno pokradenom, „svom učitelju, akademiku dr Radomiru D. Lukiću (1914-1999)“; i treće, nadasve, što se radi o našem pok. profesoru nezaboravne uspomene, kako neformalnoj tako i institucionalizovanoj legendi Beogradskog univerziteta, čije smo ime i delo, kao kulturnu tekovinu nacionalnog značaja, dužni da čuvamo s dodatnim, posebnim pijetetom.

Obrazloženo mišljenje sedmoro predmetnih nastavnika (prof. dr Budimira Košutića, dopisnog člana SANU prof. dr Koste Čavoškog, akademika prof. dr Danila Baste, prof. dr Radmile Vasić, prof. dr Jasminke Hasanbegović, prof. dr Miodraga Jovanovića i prof. dr Gorana Dajovića) da je reč o plagijatu (vid. http://docuvariae.blogspot.rs/ i tu dokument dopis) nikada nije bilo suštinski osporeno od bilo kojeg člana Nastavno-naučnog veća, ali o njemu još uvek nije meritorno odlučeno, jer dekan uporno ne šalje Odboru za profesionalnu etiku ovaj slučaj na rešavanje, iako nijedan od potpisnika nije povukao svoj potpis. Dekan i nekoliko redovnih profesora ističu da je to res iudicata (presuđena stvar) ili bar „pravno svršena stvar“ (Politika, 8. 2. 2016, str. 8; takođe i u Saopštenju na Veću 29. 2. 2016). Dakle, oni su s tim završili i nemaju potrebu da drugima pokažu ko je, kad, gde i na osnovu čega odlučio da to nije plagijat. Treba istaći da krivično gonjenje za plagijat može da zastari, ali da etičko-naučno-stručno otkrivanje plagijata ne može, jer se ne može zabraniti otkrivanje naučne istine, niti se ma koliko dugim protekom vremena, „održajem“ može steći neprikosnoveno pravo autorstva na tuđem delu.

Ali, i elementarni osećaj pravednosti i poštovanja prema moralnom činu našeg pok. kolege profesora dr Gaše Kneževića, koji je pred kraj života, skoro 30 godina posle doktorata morao da dokazuje i dokazao da nije plagirao, nalaže da se ne zataškava plagijat prof. D. Mitrovića i da se pokrene postupak. Ovo tim pre što se pojavila nova okolnost koja ukazuje na Mitrovićevo olako odnošenje prema tuđem autorstvu: On je, naime, 2013. godine napisao pozitivnu recenziju knjige Vesne Dabetić Trogrlić „Građansko pravo – Uvod i opšti deo“, koja uopšte ne spada u naučnu oblast kojom se bavi prof. Mitrović, a koja je plagijat dela profesora dr dr h.c. Vladimira V. Vodinelića (v. Pravni zapisi, 2015/1, str. 126-200, dostupno i elektronski na internetu).

Posebno ružan čin, koji predstavlja teško omalovažavanje lika i dela profesora Lukića, jeste odluka dekana Avramovića iz 2013. godine da za predsednika Upravnog odbora Fondacije „Radomir D. Lukić“ postavi – od svih mogućih kandidata – baš prof. Dragana Mitrovića. Smenjivati s tog mesta dotadašnjeg predsednika prof. dr Budimira Košutića, bez ikakvog razloga i bez ikakvog obaveštenja o toj smeni do dana današnjeg, uvredljivo je ne samo za prof. Košutića nego pre svega za Lukićevu sen među nama, pa i za sve njegove prave poštovaoce. Grubo instrumentalizovanje Fondacije „Radomir D. Lukić“ i uspomene na profesora Lukića ogleda se i u tome što su u Upravnom odboru Fondacije zadržani prof. dr Ratko Marković i prof. dr Milenko Kreća – a da ih o tome niko nije ni pitao ni obavestio – da bi novom predsedniku Upravnog odbora prof. D. Mitroviću dali legitimitet i da bi tako bili ućutkani svi oni koji bi se eventualno protiv toga pobunili. Ostali članovi UO su: prof. dr Vladan Petrov, prof. dr Milovan Mitrović, mr Dragan Pavić, prof. dr Sima Avramović, prof. dr Slobodan Panov i prof. dr Zoran Tomić. (Ovi podaci su javno dostupni svima, preko interneta, na sajtu APR) Sada, kada su svima poznati svi podaci, videćemo ko će ostati u UO Fondacije „Radomir D. Lukić“ pod predsednikovanjem prof. D. Mitrovića. Sada je jasno da je retorsko pitanje zašto dekan prof. dr Sima Avramović nije obavestio Vladu o gorepomenutim relevantnim okolnostima, onda kada je Vlada 2015. godine predložila Narodnoj skupštini da – od svih mogućih kandidata – izabere prof. Dragana Mitrovića za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije (v. Acta diurna, 2015/50, takođe dostupno i elektronski na internetu).

Drugi je slučaj vanrednog profesora dr Vladana Jončića, koji je plagirao članak Katherine Fallah, „Corporate actors: the legal status of mercenaries in armed conflict“, „International Review of the Red Cross“, 2006/863 (Vol. 88), pp. 599-611 (dostupno elektronski takođe). Plagijat je otkrio glavni urednik „Anala Pravnog fakulteta u Beogradu“ prof. dr Sima Avramović i stoga je taj rad odbijen za štampu, ali ga je Jončić potom predao časopisu „Pravni život“, gde je pod naslovom „Međunarodni status pripadnika privatnih vojnih kompanija“ objavljen u tomu IV, 12/2010, str. 285-308. Ono što ovaj plagijat dr Vladana Jončića čini posebno teškim jeste izuzetna upornost kojom on tuđi rad nameće kao svoj, kao i plagijatorska manipulativnost, koja se, između ostalog, ogleda i u sklanjanju tog „svog“ rada od očiju javnosti kad god se pojavi opasnost da će plagijat biti otkriven (nije ga prijavio kad je bio biran za vanrednog profesora; prijavio ga je kad se sledeći put odlučivalo o zvanju odnosno raspisivanju konkursa; i opet ga nije prijavio kad se odlučivalo o reizboru).

To nije jedini stručno-akademski i etički nedopustiv Jončićev postupak. Na neke druge njegove slične, takođe nedopustive postupke podrobno je upozorio redovni profesor dr Saša Bovan na sednici Nastavno-naučnog veća u raspravi o (ne)raspisivanju konkursa za Jončića. Uprkos svemu tome, reizbor prof. Jončića je pozitivno okončan 26. januara 2016. zato što Izveštaj o tom reizboru ne sadrži nikakvu naznaku o bilo čemu pomenutom i u njemu se predlaže Jončićev reizbor. Stoga bi bilo lepo da dekan prof. dr Sima Avramović i članovi Komisije za reizbor redovni profesori dr Zoran Tomić i dr Branko Rakić objasne svoje ćutanje o svim tim stručno-akademski i etički nedopustivim postupcima, kao da ne znaju za njih. A bilo bi lepo i da se javnosti obrazloži zašto su svi ti postupci i okolnosti prećutani članovima Vlade, pa je Vlada – od svih mogućih kandidata – odredila prof. Jončića za člana UO Instituta za međunarodnu politiku i privredu, jer ne verujem da je puko članstvo prof. Jončića u SNS bilo dovoljan razlog.

Treći je slučaj redovnog profesora dr Aleksandra Jakšića, koji je u svom udžbeniku plagirao kolegu i prijatelja, nemačkog profesora pok. dr Bernda fon Hofmana (Bernd von Hoffmann, 1941-2011). Na sugestiju dekana prof. Avramovića, prof. Jakšić je uzeo slobodnu godinu, verovatno da prikupi (ako je potrebno i u Nemačkoj) sve relevantne podatke o tome da je ta knjiga trebalo da bude koautorsko delo s Fon Hofmanom. Budući da se prof. Jakšić poodavno vratio s tog plaćenog dopusta, bilo bi lepo da nas je tada dekan prof. Avramović obavestio šta je rezultat tog odsustvovanja i da li je posredi plagijatorstvo ili koautorstvo. Pod snažnim pritiskom medija, i zahvaljujući autoritetu i moći prof. dr Olivera Antića, koji je pokrenuo postupak, dekan je 16. decembra 2013. uložio podnesak Odboru za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu za pokretanje postupka protiv prof. Jakšića, ali ni više od dve godine posle toga Nastavno-naučno veće ne zna da li je preduzeo išta više da se taj postupak valjano okonča, pa se stiče utisak da se na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i u ovom slučaju nastavlja s praksom zataškavanja, minimalizovanja i nesankcionisanja plagijata.

O selektivnosti pristupa plagijatima zavisno od plagijatora i onog ko je otkrio plagijat – da se i ne govori. Tako je autoritet profesora Antića veći od autoriteta sedmoro profesora: Košutića, Čavoškog, Baste, Vasićeve, Hasanbegovićeve, Jovanovića i Dajovića. Ukratko, ako vas štiti dekan Avramović, možete i direktno protiv svakog zakona, ali ako to nije slučaj, nikakav zakon ne može da vas zaštiti, što potvrđuju ne samo pomenuti slučajevi plagijata nego i mnogi drugi. Suprotstavljajući se pomenutoj praksi, doživela sam svašta i više ne očekujem da dekan pokrene postupke pred Odborom za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu protiv profesora D. Mitrovića i Jončića, pa sam ih sama pokrenula. A kuda će ići naš fakultetski brod u univerzitetskoj floti, da li će „tradicionalno“ nastaviti trasom zataškavanja, minimalizovanja i nesankcionisanja plagijata ili će pak konačno promeniti kurs, videćemo ubrzo.

*Autorka je profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu