Pobuna za budućnost se nastavlja: Novo anonimno pismo jednog profesora studentima u blokadi

Osnovna Heselova teza jeste da je ravnodušnost najgori neprijatelj društva. On upozorava da je najgori stav indiferentnost – reći ja tu ne mogu ništa, snalazim se. Ovo je možda i najvažnija lekcija za Srbiju, gde mnogi građani još uvek misle da ništa ne mogu promeniti jer će i oni koji dođu posle Vučića lagati i krasti, kao što su to činili i oni pre njega. U društvu koje se suočava sa političkom apatijom, cinizmom i osećajem da se ništa ne može promeniti, Heselov glas služi kao podsetnik da pasivnost nije neutralna. Ona je, zapravo, prećutno odobravanje statusa kvo. Odustajanje od učešća u javnom životu – bilo da je reč o glasanju, studentskom organizovanju ili javnoj debati – otvara prostor za korupciju, eroziju demokratskih institucija i produbljivanje socijalnih nepravdi. Hesel uči da je prvi korak ka promeni upravo odbacivanje te ravnodušnosti. Vi ste u velikoj meri u tome uspeli, ali sada je važno mobilizovati one koji su još uvek ravnodušni.

Hesel ne nudi gotova rešenja, već podstiče čitaoce da sami pronađu svoje razloge za „opravdani gnev“. Heselov „gnev“ nije poziv na slepu mržnju ili destrukciju. To je poziv na konstruktivnu pobunu – onu koja proizlazi iz privrženosti principima pravde, slobode i dostojanstva, i koja motiviše na delovanje.

Svoju motivaciju Hesel crpi iz sećanja na vrednosti za koje se njegova generacija borila u Drugom svetskom ratu – vrednosti utkane u temelje socijalne države i demokratije. On poziva upravo vas mlade da preuzmete to nasleđe i nastavite borbu. To ne znači puko osvrtanje na prošlost, već crpljenje inspiracije iz pozitivnih primera građanske hrabrosti iz sopstvene istorije – od Velike narodne skupštine Miloša Obrenovića, o kojoj sam Vam pisao, preko antifašističke borbe do Otpora Miloševićevom režimu. Razumevanje da su se prethodne generacije borile za ideale slobode i pravde može osnažiti građane da te ideale ne uzimaju zdravo za gotovo, već da ih aktivno brane i unapređuju.

Kao čovek koji je preživeo strahote nacističkog logora, Hesel je bio duboko svestan destruktivnosti nasilja. Zbog toga on insistira da gnev mora biti kanalisan isključivo kroz nenasilne metode. Hesel podseća da je moderna istorija puna primera uspešnog nenasilnog otpora. To znači korišćenje alata koje vi već koristite: studentske organizacije, mirni protesti, peticije, javne debate, korišćenje društvenih mreža za podizanje svesti, volonterizam, kao i stvaranje umetnosti i kulture koja preispituje i kritikuje društvene anomalije.

Hesselov esej je imao velik globalni uticaj od pokreta „Occupy Wall Street“ do brojnih evropskih pokreta. Međutim, najveći uticaj je imao u Španiji gde se pojavio pokret koji je preuzeo španski prevod naslova njegovog eseja – „Indignados“ (Ogorčeni) – kao ime celog građanskog pokreta. Najprepoznatljivija taktika Indignadosa bila je dugotrajna okupacija javnih trgova. Ovo ne samo da je stvorilo moćan vizuelni spektakl koji je privukao međunarodnu pažnju, već je i podstaklo osećaj zajedništva i kolektivnog identiteta među demonstrantima. Svakako bi održivije i kreativnije korišćenje javnog prostora moglo bi da pojača njihovu poruku kako bi se pretvorili u svojevrsne centre za organizaciju i javni angažman. Centralne trgove u svakom treba pretvoriti u centre za javne debate, radionice i kulturne događaje, privlačeći širi presek društva.

Ono što je odlikovalo pokret Indignados bila je njihova posvećenost horizontalnoj strukturi bez vođe, organizovanoj kroz otvorene skupštine (asambleje) gde se mogao čuti svačiji glas. Ovaj pristup „prave demokratije“, sličan vašoj „plenumskoj demokratiji“, iako ponekad neuredan i dugotrajan, izgradio je snažan osećaj zajedništva i otpornosti unutar pokreta, otežavajući vlastima da ga obezglave ciljanjem vođa. Razlika je da su Indignadosi od početka uključivali građane u direktnu demokratiju, a u Srbiji je sve krenulo od studentske direktne demokratije pa je participacija građana bila u početku ograničena. Zato je važno nastaviti sa jačanjem i formalizovanjem direktne demokratije kroz građanske zborove.

Iako su Indignadosi uspeli da promene javni diskurs i mobilišu čitavu generaciju, jedan od njihovih najvećih izazova bio je pretvaranje energije sa ulica u konkretne političke promene. Ovo je ključna lekcija za srpski kontekst. Iako je održavanje nestranačkog stava trenutna snaga, izgradnja saveza sa drugim akterima civilnog društva, sindikatima i strukovnim udruženjima ključna je za dugoročni uticaj. Špansko iskustvo je pokazalo da, iako je spontani protest moćan, održiva promena često zahteva angažman sa političkim sistemom, bilo uticajem na postojeće stranke ili, kao što je bio slučaj u Španiji sa usponom Podemosa, stvaranjem novih političkih snaga koje mogu preneti zahteve pokreta u hodnike moći.

Slogani Indignadosa, kao što su „Oni nas ne predstavljaju“ i „Prava demokratija sada!“, bili su jednostavni, moćni i rezonovali su sa širokom publikom. Efikasno su uhvatili sveopšte razočaranje političkom i finansijskom elitom. Vi ste već pokazali umešnost u kreativnom slanju poruka („Pumpaj“, „Dinstaj“, „Mašinci protiv mašinerije“ itd.), koristeći mimove i ironiju da prenesu svoje stavove. Nastavak kreiranja jasne, inkluzivne i lako deljive poruke koja prevazilazi početni okidač novosadske tragedije i bavi se širim pitanjima sistemske korupcije i erozije demokratskih institucija biće ključan za mobilizaciju većeg dela stanovništva Srbije.

Pobuna gnevnih ljudi je borba za bolju budućnosti, budućnost koju 16-godišnja Milica Adamović iz Kaća kod Novog Sada neće imati. Ova tinejdžerka koja je pohađala drugi razred Ekonomske škole nosila je bele patike i roze ranac. Oko 11 sati se čula sa majkom kao i svakog dana kada je kretala kući iz škole. Zatim se u 11:30 sati čula sa bratom, rođakom s kojim se dogovarala da zajedno gledaju utakmicu. Kada je njen rođak čuo da su dve devojčice izvučene ispod ruševina, od kojih je jedna bila povređena, a drugu su prekrili čaršavom, pitao je šta je imala obučena ta devojke. Rekli su mu da je nosila duboke bele patike i rozi ranac i onda su znali da je ona.

Ovo pismo posvećujem Milici kao podsticaj svima onima koji su još uvek ravnodušni – da budu gnevni i da se bore za budućnost koju neki neće imati, a koju je svako od nas mogao izgubiti da smo se tog 1. Novembra u 11:52 našli pod nadstrešnicom. A neka to bude podsticaj i vama studentima. Znam da su mnogi od vas opterećeni ispitima i predavanjima koja su vam u ovim letnjim mesecima nametnuli, ali u pitanju je pre svega vaša budućnost. Pobuna se nastavlja!

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.