foto: Elmedin Hajrović/ATAImagesDragi studenti,
Prošlo je više od 300 dana ili skoro 10 meseci od pada novosadske nadstrešnice. Pravde za žrtve nema, a protesti i blokade su postali deo svakodnevice. Nažalost, nezakonita hapšenja i nasilje koje policija i SNS-ovi aktivisti provode nad građanima su takođe postali nešto što svaki dan gledamo u medijima i društvenim mrežama. Pendreci i pirotehnika su oružje koje koriste da zastraše narod koji ne odustaje od građanske neposlušnosti. Međutim, nasilje se ne može trpeti unedogled i građanski protesti se zbog toga polako pretvaraju u pravu pobunu.
A pobuna se lako može pretvoriti u haos. To nikako ne želite i zato sam u prošlom pismu počeo da vam pišem o uslovima pod kojima je pobuna dozvoljena. Ti uslovi nisu nigde propisani iz prostog razloga što nijedna vlast neće da propiše uslove pod kojima građani mogu da ju sruše. Zato ću se u ovom pismu baviti drugim uslovom – pitanjem proporcionalnosti.
Ako je princip demokratije prvi moralni filter za pravo na revoluciju, princip proporcionalnosti predstavlja njen pragmatični i etički test iscrpljenosti. On nalaže da se radikalni čin pobune može razmatrati tek kada su svi blaži, nenasilni metodi iscrpljeni i, što je ključno, pokazali se neefikasnim. Ovaj princip zahteva trezvenu, gotovo kliničku procenu: da li je put promene kroz institucije, proteste, dijalog i međunarodne apele zaista blokiran, ili samo frustrirajuće težak i spor? U kontekstu današnje Srbije, upravo se na ovom pitanju lome koplja i produbljuje jaz između onih koji pozivaju na strpljenje i onih koji sa sve većom gorčinom tvrde da je strpljenja odavno ponestalo. Put do te tačke nije bio kratak. Podsetio bih da taj put traje i daleko više od 10 meseci. U pitanju su godine upornih, ali uglavnom uzaludnih pokušaja da se sistem popravi iznutra.
Godinama unazad, građanski i opozicioni deo Srbije školski je primenjivao gotovo sve metode iz udžbenika nenasilnog otpora. Bili smo svedoci čitavih serija mirnih protesta, koji su postali hronika rastućeg nezadovoljstva: od borbi za očuvanje parkova, preko višemesečnih okupljanja nakon rušenja u Savamali, protesta „1 od 5 miliona“, masovnih ekoloških ustanaka protiv projekata poput „Rio Tinta“, pa sve do najmasovnijih okupljanja „Srbija protiv nasilja“ povodom višestrukih ubistava u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca i Smedereva u maju 2023.
Svaki od ovih talasa nosio je nadu da će brojnost i istrajnost naterati vlast na promenu. Paralelno, pokretani su bezbrojni pravni postupci pred domaćim sudovima, sa ciljem da se dokažu korupcija, zloupotrebe položaja i druga kršenja zakona. Upućivane su žalbe i apeli evropskim institucijama, nadajući se da će spoljni pritisak uspeti tamo gde unutrašnji ne može. Suženi i kontrolisani medijski prostor, u kom je i ono malo slobodnih medija sve više ugroženo, koristio se za buđenje javnosti, kao i društvene mreže. Konačno, opozicija je, uprkos tvrdnjama o duboko nepravednim uslovima – od pritisaka na birače do medijske neravnopravnosti – uglavnom učestvovala na izborima, verujući da je i takva borba bolja od potpune predaje institucionalne arene. I sami ste se uverili kada ste pružali podršku opozicionim listama u Zaječaru i Kosjeriću u kakvu farsu su se pretvorili izbori. Ipak, svaki od ovih koraka bio je svestan pokušaj da se deluje unutar postojećeg sistema, da se iskoriste ustavne i zakonske mogućnosti za promenu, poštujući načelo da se ekstremnim merama pribegava tek na kraju.
Međutim, ključna reč u principu proporcionalnosti je „efektivnost“. Šta se dešava kada se ovi mehanizmi, iako formalno dostupni, u praksi pokažu kao jalovi? Protesti, ma koliko masovni, bivaju sistematski ignorisani, a njihovi učesnici etiketirani kao „izdajnici“ i „strani plaćenici“ u medijima pod kontrolom vlasti. Pravni sistem se često percipira kao instrument politike, a ne pravde, gde velike afere ostaju bez sudskog epiloga, dok se kritičari vlasti procesuiraju po hitnom postupku ili sede mesecima u pritvoru. Evropska i međunarodna zajednica šalje opomene i izveštaje koji konstatuju probleme, ali bez odlučnih reakcija koje bi dovele do suštinskih promena. Izbori se održavaju, ali se izveštaji domaćih i stranih posmatrača o masovnim neregularnostima arhiviraju bez posledica. U takvoj atmosferi, stvara se opasan utisak da su demokratske institucije samo fasada – formalni ustupak koji ne menja suštinu autokratske vladavine. Osećaj da se igra nameštena igra, u kojoj su pravila tu da bi se kršila, a ciljevi nikada ne dostižu, direktno hrani argument da su nenasilni metodi iscrpljeni.
Dalje, proporcionalnost se ne odnosi samo na odluku kada upotrebiti silu, već i koliko sile upotrebiti. Iako u Srbiji protesti ostaju pretežno mirni, a revolucionarna sila je i dalje samo teorijska pretnja, država je ta koja svojim postupcima kalibriše pojam proporcionalnosti. Prekomerna upotreba policijske sile na protestima, zastrašivanje aktivista, targetiranje kritičara u tabloidima i agresivna, zapaljiva retorika sa najviših državnih funkcija stvaraju klimu u kojoj se svaki otpor prikazuje kao ekstreman i neprijateljski. Paradoksalno, time vlast sama sužava prostor za umereno delovanje i gura nezadovoljne građane ka zaključku da se na „fin“ način ništa ne može postići. Kada se miran protest završi privođenjima, a ukazivanje na korupciju etiketom „napada na državu“, narušava se sama logika proporcionalnog odgovora i stvara se narativ u kojem su samo ekstremne opcije vidljive.
Srbija se, dakle, opasno približava tački u kojoj značajan deo njenih građana veruje da je ispunila i drugi, ključni uslov za pravo na otpor. Percepcija da su mirni, institucionalni, pravni i međunarodni lekovi isprobani i da nisu doneli ozdravljenje, postaje sve raširenija. To ne znači da je nasilna revolucija na pomolu, niti da bi ona automatski bila opravdana.
To znači da je odgovornost na vlasti da hitno i konkretnim delima dokaže da demokratski mehanizmi nisu samo privid i da put promene unutar sistema i dalje postoji – raspisivanjem vanrednih izbora. Više puta sam ponovio da vlast u ovim uslovima to neće učiniti i da će građani morati to učiniti sami uz vašu inicijativu. Međutim, vlast sada pokušava da pogorša uslove, što se vidi u aktuelnoj ofanzivi prema medijima United grupe. To znači da ipak razmišlja o izborima, ali tek kada ugasi i ono malo slobodnih medija što je ostalo.
Uspostavljanjem potpunog medijskog mraka, vlast rizikuje da se suoči sa situacijom u kojoj će građani, vođeni osećajem nemoći i izneverenosti, shvatiti da im, nakon iscrpljivanja svih drugih opcija, preostaje samo ona krajnja, a to je pobuna.
Jer ako bismo se, nakon svega što se desilo u proteklih 300 dana ili 10 meseci, vratili „na staro“ to bi značilo da su životi ljudi koji su se našli to 1. novembra pod novosadskom nadstrešnicom uzalud izgubljeni.
Upravo kako bi sećanje na njih ostalo trajno, i ovo pismo ću posvetiti dvema žrtvama – Anđeli Ruman i Milošu Milosavljeviću. NJihova imena nisu samo dva od šesnaest na spisku žrtava tragedije koja je pokrenula vaš otpor. Ona su simbol jedne ukradene budućnosti. Anđela i Miloš su sanjali o zajedničkom životu, a njihove porodice su tek nakon njihove smrti saznale da su čekali bebu. Sudbina tog nerođenog deteta je čvrst dokaz da u padu nadstrešnice nisu stradali samo oni koji su se u tom momentu nalazili pod nadstrešnicom – stradala je jedna nerođena generacija. Priča Anđele i Miloša, u svojoj tihoj i neizmernoj tuzi, predstavlja najdublji i najsvetiji razlog vaše borbe. To nije samo borba protiv korupcije i nasilja. Borimo se za sve budućnosti koje su mogle biti, a koje su sistemski nemar i korupcija oteli. Zato neka sećanje na njihovu ljubav i neostvarene snove bude moralni kompas koji će vas iznova motivisati svaki put kada se zapitate: ima li ova borba više smisla?
Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
