Početak pomirenja

Presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije (i Crne Gore) za genocid i preovlađujući stav međunarodne javnosti da je to dobra osnova za pomirenje Beograda i Sarajeva pre ili kasnije odvešće ovaj deo Balkana u tom smeru. Isti učinak može imati i blagi nagoveštaj Hrvatske da će biti povučena tužba protiv Srbije, nakon čega bi se u vansudskom poravnanju razgovaralo o obešteti za deo ratnih strahota koji se može nadomestiti. Ma koliko to protivnicima delovalo kontradiktorno, novi podsticaj tezi o opštem pomirenju na prostoru bivše SFRJ jeste i početak suđenja jednom od ratnih komandanata OVK Ramušu Haradinaju pred Haškim tribunalom za zločine počinjene nad srpskim i inim nealbanskim stanovništvom na Kosovu. Iz tog korpusa ne bi valjalo izuzeti ni optužnicu za paljenje srpskih kuća marta 2004. na Kosovu.
Pre opšteg odijuma ili aklamativnog prihvatanja teze o opštem pomirenju, valja reći da je presuda Rozalin Higins i 14 sudija Međunarodnog suda pravde, kao i svi ostali postupci koji se vode pred međunarodnim i domicilnim sudovima za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, pre svega signal doskora krvno zavađenim narodima na području bivše SFRJ da se zagledaju u sopstvenu prošlost; kao što Srbija nije amnestirana od odgovornosti za najteži zločin – naprotiv, po prvi put od nastanka najviše sudske istance UN jedna država je osuđena za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida – tako ni ona ni ostale učesnice u najnovijim balkanskim ratovima nisu a priori oslobođene krivice za zločine. Činjenica da drugi nemaju žig koletivne krivice (makar u nečinjenju) ne oslobađa obaveze za utvrđivanje i suđenje za konkretna zlodela.