Ko su policajci koji se odaju višku nasilja?

Poslati su na ljude upravo zato što su spremni da udare bez pitanja i bez skrupula. Znamo previše dobro koliko ovaj režim gaji afinitet prema paraformacijama. Nebrojeno puta je pokazao da je alergičan na zakone, procedure, institucije. Jer kakva bi to vlast bila ako bi morala da se povinuje bilo čemu? Ako ne može da bude „znaš ti bre ko sam ja“?

Neću se baviti ovde siledžijskim odredima. Siledžije su siledžije, devijantni pojedinci. Nema tu materijala za promišljanje, dubine, kompleksnosti. To je banalno, primitivno, prizemno zlo. Ali s pravom smo uznemireni zbog scena iživljavanja pripadnika MUP-a – dakle, zvanične državne institucije – nad mirnim demonstrantima.

Dodatno iritira kad neuki, zluradi komentatori, ili lažljivi zvaničnici, potežu argument da se i policija u „uređenim evropskim državama“ žestoko obračunava s demonstrantima. Promiče im sitan detalj: to se dešava samo kad demonstracije postanu nasilne, kad se razbijaju izlozi, pale automobili, bacaju kamenice.

Ovih dana ne mogu da se ne pitam ko su policajci koji se odaju višku nasilja? Da li su rođeni kao grubijani, s neuropsihološkim deficitom empatije? Da li su odgajani grubošću, uz vaspitni princip da je „batina iz raja izašla“? Ili ih vremenom uloga oblikuje, pretvara u beslovesne instrumente institucionalnog nasilja? Naučna istraživanja sugerišu da ne postoji jednostavan odgovor.

U večitoj dilemi priroda ili odgoj, urođeno ili stečeno, odgovor je: i jedno i drugo. U policijsku službu ne ulaze nužno „rođeni nasilnici“ (ako tako nešto uopšte postoji), ali određeni profili ličnosti češće gravitiraju toj profesiji. Psihologija i sociologija pokazuju da su to osobe koje imaju izraženu potrebu za kontrolom, visok stepen autoritarnosti, sklonost ka hijerarhijskom mišljenju i, što je možda najvažnije – nižu empatiju.

Ali ličnost nije cela priča. Predispozicije su samo mogućnosti, potencijali. Sistem je taj koji ih aktivira, usmerava, oblikuje. On uči kako da budeš „dobar“ član društva ili, u ovom slučaju, „dobar“ policajac. Ključnu ulogu ima profesionalna socijalizacija: kroz obuku i praksu, budući policajci preuzimaju norme i uverenja policijske supkulture.

U demokratskim društvima ta supkultura podrazumeva da su zakoni i građani ti koje treba štititi. U autoritarnim sistemima, ona počiva na logici „mi protiv njih“: građani su percipirani kao potencijalne pretnje. Naročito oni informisani i obrazovani. Država je iznad pojedinca, „državni interes“ iznad ljudskih prava.

U takvom okruženju razvijaju se desenzitivisanost na nasilje, slepa lojalnost i potiskivanje moralnih dilema u ime reda, poslušnosti i „efikasnosti“. U autoritarnim režimima, gde se policija koristi kao produžena ruka vlasti, brutalnost nije anomalija, već očekivana i poželjna praksa. Regrutacija se ne sprovodi po etičkim i profesionalnim kriterijumima, već po stepenu lojalnosti i spremnosti da se izvrši svako naređenje, bez pitanja.

Ovo, naravno, ne znači da su svi policajci bezdušni izvršioci naredbi, daleko od toga. Mnogi među njima pokušavaju da zadrže profesionalnost i dostojanstvo u teškim okolnostima. Ali u sistemu koji otvoreno nagrađuje poslušnost a ne zakonitost i etičnost, pojedinci se nalaze u gotovo nerazrešivom unutrašnjem konfliktu.

Nemoralne strukture nude neodrživu alternativu: moralni pojedinac u njima mora ili da ućutka svoju savest, da postane i sam nemoralan i ciničan – ili da postane žrtva. Potreba za moralnim herojima u institucijama indikator je nemoralnih struktura u njima. Imamo primer inspektora koji su otkrili aferu „Jovanjica“. Ne možemo očekivati od pojedinaca da podnose tako velike žrtve. Moramo da menjamo društvo da ne bi bilo potrebe za mučenicima. To je ono što pobunjeni studenti i građani traže.

U demokratskim društvima, policija je, makar nominalno, servis građana. Nezavisno tužilaštvo, sudstvo, policijski sindikati, unutrašnja kontrola sankcionišu prekomernu silu. Sistem nije savršen, ali ne postoji kultura nekažnjivosti. U autoritarnim režimima, poput našeg, nije i ne može biti tako jer je policiji određena uloga da čuva vlast, a ne zakon. Kako rekoh ranije, autokratska vlast ne trpi nikakva ograničenja. U takvom poretku brutalnost nije incident, već alat.

Ne samo da se ne kažnjava, već se podstiče i nagrađuje. Podsetimo se šta se dogodilo s policajcima koji su pretukli i do smrti mučili Dalibora Dragijevića. Dvojica su unapređena! Nagrađeni mučitelji. Dželati. Sadisti. Zato u stvari pravo pitanje nije ko su ti ljudi koji nemilosrdno pendreče, već ko pravi sistem u kojem je brutalnost moguća, nekažnjiva i poželjna.

Naravno da nije lako službenicima javnog reda ovih poslednjih devet meseci. Mnogi su iscrpljeni, pod neverovatnim stresom – „pucaju po šavovima“. I još pod nindža-opremom na ovoj vrućini. Znamo da nisu svi policajci nasilnici. Ima među njima ljudi koji su savesni, koji prepoznaju granice i osećaju teskobu i nelagodnost zbog onoga što se dešava.

Ali nisu im krivi ni studenti ni građani. Krivac je jedan. Onaj koji uporno čini sve, osim jedine normalne i legitimne stvari u ovakvoj krizi: raspisivanja izbora.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.