Policijsko maltretiranje posetilaca Egzita

Svako veče kad krenem na Tvrđavu, spreman sam na neku vrstu poniženja pri ulazu, ali to podnosim kao meru predostrožnosti, mada i dalje ne razumem preturanje policijskih službenika po tuđim novčanicima! Ipak, ono što sam doživeo 10. jula je previše. Dok sam čekao prijatelje, neko mi je prišao s leđa, obe ruke uhvatio, zavrnuo uz leđa i rekao: „Policija!“ Moja sreća pa nisam napravio nikakav pokret (poučen pređašnjim postupanjem policije). Dok mi je neko na silu držao ruke, drugi čovek mi je ispreturao džepove, novčanik, pa čak i čarape i tek onda su mi pustili ruke. Na moj zahtev da se identifikuju, izvukli su neku značku i brzo je sklonili, rekavši da su iz odeljenja za narkotike! Na moj izričit zahtev da zapišem broj značke čoveka koji mi je na silu držao ruke na leđima, rečeno mi je da su se već identifikovali. Sve se završilo tako što sam ih ja pratio petnaestak metara sa zahtevom da zapišem broj značke, ali su se oni izgubili u masi. Da li su stvarno bili policajci?

Sam sebi postavljam nekoliko pitanja. Kakva prava imam u ovoj državi, ako ih uopšte imam? Kome mogu da se obratim zbog poniženja koje sam doživeo? Kome mogu da se obratim zbog prekomerne upotrebe sile službenih lica, ako su to i bila? Došao sam samo do jednog zaključka. Policija ima normu koju mora da ispuni da bi javnost bila uverena da se bore protiv organizovane (skoro pa otvorene) distribucije najtežih narkotika, to jest heroina! Pokušaću u policijskoj stanici Novi Sad da dobijem odgovore na neka pitanja, prvenstveno da li su ljudi koji su me maltretirali stvarno službenici ove države.