Od malih nogu pisao sam isključivo ćirilicom (naučivši je kroz Politikin zabavnik), kao izdavač objavio sam ćiriličnu Kaligrafiju (lepo pisanje) Zaharija Orfelina, dvadesetak godina vodio sam Fond stare i retke knjige u Narodnoj biblioteci Srbije, za potrebe SANU, pre mnogo godina, napravio sam album svih ćiriličkih tipografskih slova u knjigama štampanim od 1519. do 1867. godine (u kojoj je bio zvanično usvojen Vukov pravopis), da dalje ne nabrajam, samo želim da kažem da sam bar donekle bio upućen u istoriju ćirilice i da još nikada nisam video da je neko ovako sramoti kako to glasi u nadnaslovu ovog teksta u kome se, na saobraćajnoj oznaci, može pročitati kuda vodi put za pomenuti muzej – tabla je snimljena i može se videti na Fejsbuku.

Pisati ćirilicom na engleskom jeziku potpuno je besmisleno, ništa manje nego magarca učiti da govori srpski. Natpis „Олд вилаге мусеум“ Srbi, u velikoj većini, ne mogu da razumeju, a govornici engleskog jezika još manje jer ne znaju ćirilicu. Drugo, umesto kako je to u srpskom prevođenju uobičajeno, natpis je transliterovan a ne transkribovan. Potrebno je mnogo nekulture, neznanja i nemanja normalne pameti da bi se napravila ovakva glupost. Eto čemu vodi nekritičko slavljenje ćirilice i želja da se latinica, kao drugo srpsko pismo, izbaci iz upotrebe i protera (ili bar višim oporezivanjem kazni).

Kada se u medijima govori o srpskoj ćirilici, zapravo se misli na Vukovu reformisanu ćirilicu. (Istine radi, ćirilicu je daleko više reformisao sveštenik Sava Mrkalj, ali to je van okvira ove priče.) I uporno se prenebregava činjenica da je Vuk u istom trenutku reformisao „za Srbe zapadnog zakona“, tj. Srbe katolike, i latinicu, što je učinio dve godine pre LJudevita Gaja po kome Hrvati i danas latinicu nazivaju gajicom. Tom Vukovom reformisanom latinicom pišu danas i Srbi i Hrvati i svi ostali koji se njome služe. U Brozovo vreme bilo je neuputno reći da je hrvatsko pismo reformisao jedan Srbin, ali začuđuje zašto se o tome i danas ćuti, posebno u SANU. U veoma brojnim naučnim studijama, u više knjiga, novosadski profesor univerziteta Petar Milosavljević je, čak i fotokopijama Vukove Pismenice, sve ovo dokazao, dakle dokazao je da je i latinica poreklom, bar po njenom tvorcu, takođe i srpsko pismo, ali se njegovi radovi uporno prećutkuju. Zadrti nacionalisti ne vole da im se protivureči, a kao najbolji primer treba pomenuti veb-sajt Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić“ koje je nekada predvodio izvesni Dragoljub Zbiljić, koji se iz sve snage zalagao za proterivanje latinice iz Srbije.

Iz istorijskih, a još više iz savremenih razloga, Srbi bi latinicu morali da zadrže. Jer odricanjem od latinice mi se odričemo i stare srpske književnosti Dubrovnika i Zadra, više nego brojne stare dijaspore Trsta, Beča i Budima, odričemo se svih starih dokumenata koje su Srbi, iz trgovačkih, ekonomskih, pravnih i drugih razloga, pisali latinicom. Celu tu predragocenu kulturnu baštinu današnji političari i nacionalisti žele da bace u đubre.

Savremeni razlozi još su značajniji. Bar osamdeset posto srpske dijaspore piše isključivo latinicom – ćirilicu su i zaboravili pa zato valjda treba da zaboravimo i na naše ljude u rasejanju – a njom piše i pola Beograda, kao i dobar deo građana Srbije. Većina današnjih srpskih knjiga izdata je na latinici (da pomenem, recimo, Lagunu kao najtiražnijeg srpskog izdavača). Ovaj list, Danas, takođe izlazi na latinici, a to nikome ne smeta. Sasvim tome suprotno, i Danas i mnoge knjige štampane u Srbiji nalaze svoje interesente i van granica Srbije, a proglašavanje ćirilice jedinim srpskim pismom već je učinilo nepopravljivu štetu zato što se u svetskom bibliotekarstvu sve knjige štampane latinicom smatraju hrvatskim i tako i katalogizuju. Ako su zalaganja za ulazak Srbije u EU istinita, stanovnici Srbije bi morali podjednako dobro da znaju i ćirilicu i latinicu jer bi bez znanja latinice u njoj bili potpuno hendikepirani.

Po novinama, po raznim ministarstvima, na televizijama neprestano se priča da ćirilicu treba zaštititi. Od koga? Nikada i nigde nisam čuo ili pročitao da je neko napada, da je guši, da je zatire, ali sam zato pročitao niz nejezičkih argumenata o povezanosti Srba s Rusijom i pravoslavljem, sa našom kulturom i tradicijom, sa samim srpskim bićem. Tvrdoglavo podstaknuti iz SPC, takvi „ćiriličari“ po pravilu su nepismeni ili polupismeni i to im je način da dokažu svoj ogromni patriotizam i privrženost vladajućoj nomenklaturi.

Relativno skoro, hrvatska lingvistkinja Snježana Kordić, a posle nje i naš istaknuti lingvista Ranko Bugarski, objavili su knjige u kojima se govori da su srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezik jedan te isti policentrični jezik koji su podmuklo i veštački razdvojili političari i nacionalisti u sve četiri zemlje. Najočigledniji dokaz tome je da se narodi iz svih tih bivših jugoslovenskih republika odlično razumeju i da im nisu potrebni nikakvi prevodioci (koji uprkos tome postoje u ogromnom broju).

Valja istaći još jednu očiglednu činjenicu. Kao što na celom svetu uvek pobeđuju jači – mercedes je sigurno pobedio ladu – tako je i u azbukama, abecedama i drugim mnogobrojnim pismima. Latinicu su, a naročito posle nastanka i upotrebe kompjutera – počeli kao svoje drugo pismo da koriste i brojni praktični narodi Dalekog istoka, tako da je optužba da su Srbi jedini narod na svetu koji ima dva pisma netačna.

Zašto o svemu ovome pišem? Pa zato što mi je bukvalno muka od bratske ljubavi iz režimskih medija koja se kao šumski požar širi prema Rusiji, zato što se zemlje zapadne Evrope i Amerika sve upornije predstavljaju kao naši najveći neprijatelji i dušmani uprkos tome što nas novčano i u svakom drugom pogledu izdašno pomažu. Istovremeno, „branioci“ ćirilice otvaraju sve više fabrika i radnji, osnivaju firme koje su, takoreći bez izuzetka, latiničkih naslova, reklame na televizijama sadrže više engleskih nego srpskih reči, u celoj Knez Mihailovoj ulici ne može da se vidi nijedan ćirilički natpis, sve se manje odlazi u kupovinu i sve više u „šoping“. A u taj „šoping“ uglavnom odlazi svet koji ima puno para, koji je na razne načine čvrsto povezan s vladajućim režimom, svet koji isključivo kupuje sve proizvode Zapada i nijedan Rusije. I to je svet pokondirenih tikava koji ćirilicu najviše zapostavlja.

Autor je književnik i kartograf

Lični stav, sinisa zivkovic