Ponižavanje pred birokratijom

Po tom pravilniku piše se zahtev direktoru škole, koji „pribavlja“ mišljenje od savetnika, zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja, nastavničkog veća, saveta roditelja i na osnovu toga direktor škole piše rešenje o „unapređenju“ u pedagoško zvanje.

Ako kojim slučajem bude samo „jedno negativno mišljenje“ – zahtev se odbija. Naravno da je to jedan birokratski postupak, koji smeta svakom pravom kreativnom stvaraocu i inovatoru rada u nastavi u školi.

Svako ko iole drži do moralnosti, svoga dostojanstva, neće dozvoliti da nekakvim birokratama piše zahteve i da o „sticanju zvanja“ odlučuju neradnici i nemoralni ljudi u školama, sredini, pa čak i institucijama države.

Sa 38 godina kreativnog rada u školi – preko trideset i više podnetih naučnih saopštenja i koreferata na kongresima matematičara, pedagoga, učitelja, radu na uvođenju inovacija u nastavi matematike (bod sistem ocenjivanja u nastavi matematike, unapređenje rada uvođenjem savremenih oblika i metoda rada, diferencirano-problemska nastava, samostani rad sa udžbenikom – samoobrazovanje) i u celokupnom obrazovno-vaspitnom radu u osnovnoj školi na nivou Republike Srbije (objavljivani pedagoški i stručno-metodski članci u časopisima i pedagoškoj praksi lista Prosvetni pregled od 1970. godine) – neću sebi dozvoliti da se „upustim“ takvom vidu ponižavanja i pišem nekakve zahteve za dodelu pedagoškog zvanja.

Naravno da je ovo po meni birokratski postupak, koji je sam sebi svrha, nikako prava vrednost sticanja pedagoških zvanja u školi.

Ako se ima u vidu naš sistem vrednosti u školama, sredini, društvu, načina izbora direktora škola – ne može se davati „potvrda“ rada od onih kojima su znanje i moralne vrednosti „niska kategorija“ rada i života.

Ako sam ceo svoj radni vek beležio i beležim uspehe u napredovanju svojih učenika; uvek kritički zauzimao stavove prema svom radu i kod svojih učenika; tako bi trebalo jednom da se počne beležiti obrazovno-vaspitni rad nastavnika – uspeh učenika na takmičenjima, uvođenje inovacija, učešće saopštenjima na naučnim skupovima iz struke i pedagogije; objavljivanje stručno-metodskih i pedagoških članaka u časopsima.

To bi samo bila „dovoljna preporuka“ za dodeljivanje nekog pedagoškog zvanja nastavnika u školi, bez birokratskog postupka: pisanja zahteva nekom „seoskom školskom direktorčiću“ – birokratskom činovniku, koji se često „uhlebuje po partijskoj podobnosti i koji ama baš nema blage veze ni sa pedagogijom ni sa školom.

Na kraju svako priznanje za rad bilo na lokalnom ili širem značaju ima vrednost ako ga predlažu i daju oni koji su radno i moralno i stručno kompetenti na istom ili višem nivou rada, znanja i morala – onome kome treba da se dodeli.

Ukoliko je „ispod“ toga, onda je svako priznanje samo uvreda i poništavanje pravih vrednosti rada, znanja i morala u prosveti i uopšte u društvu.

Svako priznanje vredi onoliko od koga i sa kakvim „pokrićem“ se dobija. Zato mnogi kreativni stvaraoci u prosveti i u drugim sferama društva izbegavaju taj „ponižavajući’ odnos povodom dodela svakog priznanja u radu po bilo kojoj osnovi.

Miroslav Mladenović, nastavnik matematike, OŠ „Braća Milenković“, selo Šišava, Vlasotince