Poskupljenje pojeftinjenjem

Koliko je zapravo poskupeo život u Srbiji? Šta nas sve „udara po džepu“? Kako se bori prosečan građanin Srbije sa svim ovim nametima? Kako živi od plate koju je već unapred potrošio? Može li se najesti iz poluprazne potrošačke korpe? Da li ste nekad razmišljali o tome?

Šta običan „prosek“ stavi na trpezu kad uveče „samleven“ od silnog „pečalbarenja“ dođe u svoje ognjište a zna da nije platio poslednji račun za struju, da još kalkuliše sa plaćanjem Infostana jer mu ovih dana stiže rata za kredit? I pitanje je hoće li se ogrejati ove zime jer stiže još jedno poskupljenje.

Koju bajku prosečan Srbin priča deci na putu od kuće do škole? Čemu da se nadaju?

E, to se dragi moji zove nemoguća misija. Put bez povratka. Ekskurzija koja traje decenijama. Film naučne fantastike. Svakodnevno putovanje u nepoznato. To je ono što moja generacija rođena sedamdeset i neke još živi. I što će, sigurna sam, još godinama preživljavati. Jer, mi ne znamo za bolje! Živimo kao gastarbajteri, dan ili dva, dok nam još koji dinar zvecka u džepu, a onda se vratimo dobro isprobanom receptu: lebu i masti, pašteti ili jajima: na oko, kajgani, omletu… Tako „pripiti čarima“ nemaštine obilazimo banke i tražimo najpovoljnije kredite za koje nismo sigurni da ćemo ih vratiti do kraja života. I tonemo u još veći ambis. To je krajnji domet sirotinje.

Kako se „prosek“ bori protiv silnih dahija u obliku države koja ga sapliće na svakom koraku? Kako „vari“ ovih 20.000 „jeftinijih“ proizvoda koji bi trebalo da ga, umesto Monina dva jaja, nahrane. „Snižena je cena mleka sa pređašnjih 165 na 159 dinara, kilogram šećera sa 112 na 100 dinara, jogurt je u nekim marketima pojeftinio sa 175 na 173 dinara…“. I tako sipa priču ministar finansija Siniša Mali. A Božić Bata u vidu predsednika rasporedio korpice po Vladi i tvrdi kako je sve to u interesu građana, za narod i u ime naroda. On je lično odlučio šta je najbolje za njega, šta treba narod da jede, kako da se ponaša, šta da misli. E, to bi taj isti narod, ali u nekoj drugoj situaciji, okarakterisao kao j….. u zdrav mozak. Mada, diskutabilno je koliko smo zdravi i koliko uopšte pameti imamo kad sve ovo „gutamo“.

Struja će od oktobra poskupeti za 6,6 odsto. I to je, ako se ne varam, šesti put od 2022. godine. Plaćamo danak višegodišnjeg uništavanja energetskog sistema. Ali koga je briga? Državu sigurno ne. Ona ionako odavno ne brine o svojim građanima. To rade kriminalci. Pljačkaju narod. A „prosek“ i dalje ćuti i tepa sebi u bradu: „Samo da ne bude gore“.

Što bi naš predsednik rekao: „Dobro nam je samo nismo svesni toga“. Teši nas, veli može „brže, jače, bolje“… ali po našoj grbači. Pametnome dosta. Nemoj više da nas hrani dahija. Dosta je. Siti smo svega.

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.