Posle zemunskih izbora

Šta će se desiti na političkoj sceni Srbije posle zemunskih izbora najviše zavisi od Srpske napredne stranke i njenog lidera Aleksandra Vučića. Pred njima je naizgled lak izbor, jer posle godinu dana vlasti ova stranka uživa ogromnu podršku građana koja prelazi 40 odsto. Zato većina političkih analitičara, tvrdeći da je SNS sada na vrhuncu popularnosti kao i da se zbog teške ekonomske situacije ubuduće može očekivati pad podrške, predlaže Vučiću izlazak na vanredne izbore. I zaista, ti izbori, na kojima bi se znao pobednik, bili bi u stvari konkurs za budućeg manjinskog partnera naprednjaka, a SNS bi kao u supermarketu mogao da izabere SPS, DS, URS ili DSS. Ako se stvari gledaju tako, nije pitanje da li će biti vanrednih izbora već zašto ih Vučić još nije raspisao?

Dakle, ako je suština politike isključivo rejting političke stranke, što je doskoro bilo preovlađujuće shvatanje u srpskoj politici, tada je odluka SNS da se raspišu vanredni izbori sasvim logična. Inače, ta vrsta shvatanja politike, posebno promovisana od strane bivšeg predsednika Borisa Tadića, može da bude dobra neko vreme za onog ko je na vlasti, ali je pogubna po društvo. Prema toj političkoj teoriji, građanima uvek treba da govorite ono što žele da čuju, u javnosti treba promovisati samo ona pitanja koje birači u istraživanjima navedu kao važne i treba bežati od bilo kog teškog problema koji može da dovede do pada rejtinga nezavisno od toga koliko je njegovo rešavanje važno za društvo.

To je politika rejtinga, bez ikakvog sadržaja samo sa marketingom. Politika je, međutim, delatnost rešavanja realnih društvenih problema. Ona ima svoju marketinšku dimenziju, ali njena suština je rešavanje problema i sprovođenje promena u skladu sa političkim programom stranke koja je na vlasti. A takvu politiku mogu da vode samo političari sa energijom i vizijom. Nažalost po Srbiju, malo je bilo takvih političara u njenoj istoriji, a poslednji od njih bio je Zoran Đinđić.

Lider naprednjaka Vučić pokazao je da politiku shvata baš tako, kao ozbiljan posao kao i da mogu da se rešavaju teški društveni problemi, a da se pritom bude popularan. Razumeo je da građani od političara ne očekuju čudo, jer su sami svesni u kakvom društvu žive. Oni žele da vide da političari imaju plan i viziju kako da se rešavaju problemi i odlučnost da se to sprovede. SNS je za manje od godinu dana pokazala da ima rezultate u borbi protiv korupcije i kriminala, da ima hrabrosti da rešava kosovski čvor koji Srbiju opterećuje decenijama i da je spremna da se uhvate u koštac sa ekonomskim problemima. Za takvo ponašanje nagrađeni su skoro plebiscitarnom podrškom građana. Kada tako radite, planirate dugoročno i ne razmišljate o izborima svaki put kada vam se poveća rejting. Pored toga, Vučić veoma dobro zna da novi izbori znače da će svi procesi koje je pokrenuo u društvu biti zaustavljeni bar na šest meseci, što znači da će se posle izbora nove vlade suočiti sa još većim problemom.

Dakle, ako Vučić bude zatražio vanredne izbore, on će to da učini samo ako sa svojim sadašnjim koalicionom partnerima ne bude mogao da sprovede reforme koje planira. To se posebno odnosi na ekonomiju, na reforme penzionog i zdravstvenog fonda i štednju države, što će biti najvažnije teme posle 28. juna, bez obzira da li će Srbija dobiti datum za početak pristupnih pregovora Evropskoj uniji ili ne. Prema tome, ukoliko SNS bude mogao da sprovede reforme koje planira, sadašnja Vlada će opstati uz temeljitu i ozbiljnu rekonstrukciju. U tom slučaju pitanje novih izbora se neće postavljati bar još neko vreme. Ukoliko SNS ove reforme ne budu mogao da sprovedu sa sadašnjim partnerima, to će biti povod za nove izbore.

Za Demokratsku stranku je izborni debakl u Zemunu težak udarac. Ono što privlači više pažnju od poraza jeste način na koji je DS potučena na ovim izborima. Izgleda se se rukovodstvo stranke unapred predalo kada su u pitanju zemunski izbori, verovatno obeshrabreno istraživanjima javnog mnjenja. Posledica toga bilo je izostavljanje imena predsednika stranke iz imena izborne liste, uz loše objašnjenje da „stranka želi da promoviše lokalne ljude”. Bio je to neodgovoran potez prema sopstvenoj stranci jer nije svejedno da li ćete da osvojite 8,94 ili 15 odsto glasova, upravo zbog marketinške dimenzije politike. Da bi problem za DS bio još većI, oni su u Zemunu izgubili i od socijalista sadašnjeg premijera Ivice Dačića. Pad na treće mesto bi nekada bio znak za uzbunu u DS. Sada to nije slučaj jer ako želite samo da budete deo vlasti, tada je dovoljno da budete i treći.

Izbori u Zemunu su pokazali da unutarstranački rasplet u Demokratskoj stranci još nije završen, da se ova stranka još uvek bavi sobom kao i da rukovodstvo još ne shvata da je u opoziciji. Činjenica da su izbore za gradsku organizaciju stranke zakazali nedelju dana posle izbora u Zemunu pokazuje da stranka još uvek više energije troši na unutarstranačke borbe nego na postizanje dobrog izbornog rezultata. Ovi gradski stranački izbori na kojima se nekadašnji ministar odbrane i potpredsednik stranke Dragan Šutanovac samostalno kandidovao protiv osobe od poverenja sadašnjeg predsednika Aleksandra Šapića mogu da odrede budućnost ove političke organizacije.

Šutanovčeva kandidatura je opasna za Đilasa jer bi njegova eventualna pobeda promovisala bivšeg ministra odbrane u njegovog protivkandidata u stranci. Ona je opasna i za počasnog predsednika DS Borisa Tadića, koji pokušava da se javno distancira od dnevne politike, ali se ne isključuje mogućnost njegovog povratka na čelo stranke jer bivši predsednik ne bi više bio alternativa. Podršku kandidaturi Dragana Šutanovca dali su skoro svi stranački funkcioneri koji su u nedavnom stranačkom sukobu podržavali Tadića. Zato je ova kandidatura poruka nezadovoljstva sadašnjem predsedniku Đilasu. Svestan tih posledica, kao odgovor na ovu situaciju, Đilas je uspeo da ubedi svog saradnika Šapića da se povuče i za predsednika Gradskog odbora kandidovao predvodnika mlađe garde demokrata, sadašnjeg generalnog sekretara Balšu Božovića. Za Đilasa je pobeda Božovića važna, jer bi značila učvršćivanje njegove vlasti u stranci.

Socijalisti Ivice Dačića beleže stalni rast u biračkom telu i na putu su da postanu druga stranka po snazi u zemlji. To bi ovu stranku trebalo da raduje, ali je situacija drugačija. Kada je vlada formirana, u julu 2012. godine, odluku o tome ko će biti na vlasti, naprednjaci ili demokrate, doneo je Ivica Dačić. Cena koju su naprednjaci platili za to bilo je premijersko mesto za lidera SPS. Vučić ovu činjenicu poštuje, ali je ovakva situacija na duži rok, makar posle narednih izbora neodrživa. Jednostavno, Dačićeva strategija po kojoj bi njegovi socijalisti kao treća stranka igrali igru između dve velike stranke, SNS i DS, i odlučivali ko će biti na vlasti se srušila kao kula od karata.

Razlog za to je veoma visok rast rejtinga SNS i dramatičan pad podrške DS, koja se svodi na stranku koja se bori da opstane na drugoj poziciji. U takvoj situaciji SPS više nije „jezičak na vagi”, tako da ni rast rejtinga ne garantuje ovoj stranci da će biti deo vlasti posle sledećih izbora. Zato Dačiću i njegovim socijalistima treba promena strategije kako im se ne bi desila situacija u kojoj su sada demokrate – da zbog nerazumevanja promena i odnosa u društvu izgube uticaj na političkoj sceni.

U ovom trenutku niko sa sigurnošću ne može da kaže da li će u Srbiji biti izbora ili ne. Ipak, činjenica je da se dešavaju velike promene na političkoj sceni Srbije posle kojih će biti uspostavljeni novi odnosi. U tim promenama neke tradicionalne stranke koje su obeležile našu političku scenu poslednjih decenija mogu i da nestanu. Uostalom, u Italiji su danas na političkoj sceni samo stranke koje nisu ni postojale pre dve decenije. Zašto se to ne bi desilo u Srbiji?