Nemačka je u EU predvodila protivnike bilo kakvog otpisivanja državnih dugova problematičnim članicama evrozone. Umesto toga, složila se sa ustanovljavanjem spasilačkih institucija kao što su Evropsko telo za finansijsku stabilnost i Evropski mehanizam za finansijsku stabilizaciju, koji državama mogu da pozajme do 500 milijardi evra uz dodatnih 250 milijardi koje im sleduju od MMF.
Prezadužene članice evrozone od njih mogu pozajmiti sredstva po kamatnoj stopi nižoj od tržišne pod uslovom da se obavežu na veoma drastičnu fiskalnu politiku. Glavnica i kamata na već postojeći dug ostaju netaknuti. Tako poverioci – pretežno nemačke i francuske banke – ne očekuju gubitke kada je reč o ranijim kreditima, dok dužnici dobijaju vreme da „dovedu svoje kuće u red“.
Do sada su tri zemlje – Grčka, Irska i Portugal – prihvatile ponudu. Sredinom jula grčki dug iznosio je 350 milijardi evra (160 odsto BDP-a). Grčka vlada trenutno mora da isplati 25 odsto svojih obveznica, a njihova cena na sekundarnom tržištu pala je za 50 odsto.
Drugim rečima, investitori očekuju da će dobiti samo polovinu novca koji su pozajmili. Ostaje im nada da će umanjene kamate na nove zajmove uz mere štednje koje su obećale vlade omogućiti oporavak cena obveznica bez potrebe.
Ali to su nerealna očekivanja. Ukoliko joj veliki deo dugova ne bude oprošten, Grčka neće povratiti kreditnu sposobnost. Zapravo, prema rezultatima najvećeg broja istraživanja, ona neće biti u stanju da vrati dugove.
Bilo kakav verodostojan plan za spasavanje trebalo bi da podrazumeva da banke poverioci moraju prihvatiti da će izgubiti bar polovinu svog novca. U grčkom slučaju, poverioci tek treba da se pomire sa potrebom otpisivanja dugova, a evropske vlade nisu učinile ništa da im u tome pomognu.
Nemačko protivljenje oproštaju dugova u tom kontekstu ima loše ekonomske i političke (osim u Nemačkoj) posledice i lošu istoriju. Nemci bi trebalo da se sete fijaska s planom o reparacijama iz dvadesetih godina XX veka. Na osnovu Ugovora iz Versaja, pobednička Antanta zahtevala je da Nemačka plati „troškove rata“. Napumpali su cifre i 1921. ispostavili račun: Nemačka je „dugovala“ pobednicima 6,6 milijardi funti (85 odsto svog BDP-a) koje je imala da isplati u narednih 30 godina. To je značilo da će Nemačka svake godine isplaćivati od osam do 10 odsto svog nacionalnog dohotka, odnosno između 65 i 76 odsto svog izvoza.
Posle svega godinu dana Nemačka je tražila moratorijum i dobila ga. Izdavanjem novih obveznica, posle velikog otpisa iz 1924. (Dejvsov plan), Nemačka je pozajmila novac kako bi nastavila sa isplatom dugova. To je bio blesav sistem: Nemačka je od Amerike pozajmljivala novac da bi isplatila Britaniju, Francusku i Belgiju, dok su Francuska i Belgija mali deo dobijenih sredstava isplaćivale Britaniji, a Britanija nešto više isplaćivala SAD.
Čitava ova dužnička zbrka de fakto je prekinuta otpisivanjem dugova 1932. usred globalne krize. Ali Nemačka je sve do 1980. nastavila da vraća zajmove koje je uzimala da bi isplatila reparacije.
Džon Majnard Kejnz je bio žestok kritičar politike reparacija. Tri glavne tačke kritike bile su: Nemačka nema kapacitet da plati ukoliko želi išta slično normalnom životnom standardu; svaki pokušaj da joj se nametne smanjivanje životnog standarda dovešće do revolucije; povećanje nemačkog izvoza radi isplate reparacija ići će na štetu izvoza poverilaca. Kejnz je preporučivao da se zaborave sve reparacije i međusaveznički ratni dugovi, i ustanovi veliki zajam za rekonstrukciju koji bi slomljene evropske ekonomije podigao na noge.
Kejnz je 1919. napravio veliki plan za sveobuhvatan otpis dugova uz izdavanje novih obveznica, za koje bi jamčile sile Antante, a koje bi bile dostupne i ratnim pobednicima i poraženima. Ali Amerikanci, koji su, prema planu, trebalo da obezbede većinu novca, uložili su veto.
Kejnz je uvek naglašavao da bi insistiranje na dugogodišnjoj isplati dugova imalo katastrofalne socijalne posledice. „Politika svođenja Nemačke na sluškinju čitavog pokolenja, degradacije života miliona ljudi i unesrećivanje cele jedne nacije gnusna je i vredna prezira“, pisao je, „čak i ako ne bi dovela do raspada svog civilizovanog života Evrope“. Istorija se nikad ne ponavlja do u detalje, ali ima pouka koje se mogu izvući iz ove epizode.
Dvadesetih godina Nemačka je naposletku morala da plati samo mali deo reparacija, ali silno vreme koje je prošlo dok se nije došlo do takvog rešenja sprečavalo je potpun oporavak Evrope, dok je Nemačku učinilo najvećom žrtvom Velike depresije i izazvalo grozne političke posledice. Angela Merkel bi dobro postupila kada bi ponovo proučila ovaj deo istorije.
Autor je član britanskog Doma lordova i profesor emeritus političke ekonomije na Vorvik univerzitetu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
