Poslednja karta na kuli od karata

Deda je svake večeri tu krunio kukuruz, a ostajale rasute sredine klipova na kojima su bila zrna (u timočkom govoru se to zove palučina), nepravilnog valjkastog oblika, ali približno jednake dužine.

Ti su ostaci u šporetu goreli buktavim plamenom, ali sam ih čuvao za igru – slagao najpre dva naporedo, a preko njih, ukršteno, druga dva, i ta je građevina rasla kao kula, ponekad i do pojasa.

Svaki dotur novog „sprata“, dograđivanje te dečije vavilonske kule donosilo je sve veći rizik: da kula naraste više ili da se najednom do temelja sruši. I, čini mi se, tada sam spoznao kada je vreme staviti poslednji red tih palučina (poslednju kartu) na kulu, a da ona opstane; naučio gde je granica preko koje se sme prestupiti, dokle je domet moguć.

Kasnije, u naš skromni seoski dom stigla je struja, sobu je osvetlila sijalica od „jakih“ 25 „sveća“, nastavljena je igra kraj šporeta, a sa malog radija „Filips“, koji je deda doneo iz nemačkog zarobljeništva kao trofej, vrativši se tek 1946, slušalo se o tadašnjem predsedniku, drugu Titu i njegovom vođstvu.

Nisam siguran da je Ovo (pošto zbog godina nije moglo da sluša) čitalo o tome, ako je uopšte (sem, kako tvrdi, Vebera) išta čitalo – ali je činjenica da je drug Tito voleo filmove, i da je svake večeri, uz sva angažovanja na „svetskoj politici“, gledao najmanje jedan film, a da je najviše voleo vestern i krimi filmove. Naravno, filmovi najčešće imaju funkciju zabave, ređe edukacije, ali je on (Tito), svakako iz njih mogao ponešto da doda svom iskustvu.

Neki govore i pišu da i Ovo ipak zna za neke filmove, i da svoju vladavinu podređuje sižeu filmskog serijala „Kum“. Ako je tako, onda Ga treba podsetiti na „Kum 2“ (bolji od „Kuma 1“, a za „Kum 3“ bilo bi najbolje da nije snimljen), na scenu u kojoj Majkl Korleone prisustvuje sceni u kojoj pobunjenik bez promisli žrtvuje život u borbi protiv vlasti, i pita koliko je plaćen, a kad dobije odgovor da to radi za ideale, Majkl kaže: „Oni će pobediti!“.

Druga opominjujuća scena na koju Ovo treba podsetiti je iz serijala „Narkos“, u kojoj je prikazana najpre mlaka borba protiv kartela u Medeljinu, i njenog vođe Eskobara, koji nakon svakog zločina nudi pregovore, da bi, konačno, kad od postavljenog eksploziva u centru ginu i deca, nakon novog nuđenja pregovora, predsednik okupio svoje ljude i rekao im: „Nema pregovora!“

Takve scene, za koje smo naivno verovali da su samo filmske, preselile su se među nas, u naša mesta, na naše ulice. Ušle u naše domove, u naša srca, u naše glave, izazivajući nemir, nesanicu i nespokoj.

Tako se, kao u zemljotresu, pukotina koja se pojavila najpre kao crta, polako pretvara u rased, sa velikom izvesnošću da se pretvori u provaliju, nespojivu i nepremostivu.

Mržnja se, obostrana i narastajuća, sliva iz svih pravaca i preti da se pretvori u krvavu baru u koju ćemo se obostrano podaviti.

Teško je objasniti scenu u kojoj (snimljeno iz perspektive) deset-petnaset policajaca bezobzirno i krvožedno tuku bespomoćno palog golorukog mladića, odevenog samo u kratke pantalonice i majicu; tuku ga utrkujući se, dok se ne umore, a onda se povrate i opet tuku, pre nego što ga negde, vukući ga ulicom, smeste za dalju „obradu“ …

Mučno je gledati dečake, jednog oborenog i ruku svezanih na leđima, dugog skinute majice, pod njihovom „pažnjom“…

Kako čuti priču devojke (naročito nama koji imamo kćeri) o prebijanju i pretnjama kako će je policijski vođa skinuti i silovati pred svima, da gledaju…

Koja su to nedela koja se na ovaj način sankcionišu, koja su lica koja to čine (neka su već zapisana u javnosti, a još veliki deo njih će, nadamo se, uprkos maskama, štitovima i šlemovima dobiti svoja lica), i po čijoj naredbi?

I da li mora, čak i ako ti (uglavnom mladež, naša deca, sutra naše jedino jer dugog nemamo) zavređuju hapšenje i privođenje, ovakvom torturom koja ugrožava i živote, biti sprovedena.

Ova se igra otela kontroli. Bujica je, nezaustavljivo, probila ustavu. Voda više ne može unazad poteći, niti se zakrpiti brana. Nema više reči, potrošene su; razbijene tvrdim pendrecima, ugušene suzavcem. Odbrana nebranjivog nije moguća.

Malo je, uveren sam, onih koji misle da se brani vlast i poredak – odavno im do toga nije stalo. Brani se stečeno (oteto) i brani se ostanak na slobodi. Zato se i brani takvom silinom, jer nije lako to izgubiti, nije lako prihvatiti novu, surovu (a tako zasluženu) novu realnost, prekid takvog življenja.

Proključala je obostrano krv, i iz večeri u veče diže se bes, kao kula, ona kula o kojoj sam najpre pisao.

Na Ovom je, ako je u sadašnjem trenutku uopšte svesno, da izvaga, da proceni nezaslepljeno besom, kompleksima i frustracijama, da na kulu stavi (ili ne stavi) poslednju kartu. Na jedini pravi način.

U protivnom – srušiće se do temelja kula, a mrak će biti gušći nego u onoj sobi pod petrolejkom, u doba u kome Ovo nije ni bilo na ovom svetu.

U vremenu u kome ovako nešto, ipak, nije moglo ni da se zamisli.

Autor je književnik iz Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

&