„Poslednja stanica – užas“

Ovo se u pop-kulturi naziva krosover (u nedostatku boljeg prevoda na srpski), gde se prethodno odvojeni svetovi fikcije i različiti junaci ukrštaju i spajaju u jedno delo, u jednu priču. Danas svakako najbolji primer za to jesu Marvelovi čuveni „Avengers“ filmovi, gde se superheroji iz različitih priča i univerzuma udružuju, boreći se zajedno protiv neprijatelja Zemlje…

Ali ako pređete sa ove strane ekrana, u moj prastari svet bumera, kada nije bilo zelenih ekrana, veštačke (ne)inteligencije, specijalnih efekata i IMAX tehnologije, videli biste da su se naši krosoveri zasnivali na mašti i igri. Dešavali su se u glavi deteta. Bedno, znam, da moraš da uključuješ mozak i razvijaš vijuge…

Sve dok jednoga dana na kioske nije stigao strip „Poslednja stanica – užas“. Zamislite samo, moja dva omiljena lika, Marti Misterija i Dilan Dog, se susreću po prvi put i zajedno rade na slučaju, boreći se protiv čudovišta… Gledao sam sa nevericom u taj bizarni naslov koji sam držao u rukama, i sama korica je po meni već bila dovoljna da se autorima dodeli Pulicerova nagrada. Još kad sam krenuo da čitam, oduševljenje je bilo veće nego da mi je neko rekao da je izmišljen lek protiv raka…

Pre nekoliko dana sam se vratio baš tom stripu, i dok sam ga prelistavao shvatio sam da sada i nisam nešto oduševljen dijalozima, da je priča dosta „tanka“, i da možda to i nije nešto najbolje što je izašlo iz pera dva genijalna autora, Kastela i Sklavija. Ne mogu baš da kažem da se radilo o lenjom pisanju, jer ko sam ja da im sudim… Hej, pa ako ceo PR tim stručnjaka našeg (ne)uvaženog predsednika danas izbacuje drugorazredne zaplete i neubedljiva razrešenja drame, što bi se i autori stripova mučili.

I tako dolazimo do današnje teme. Znate li da narod u Srbiji ima prilike da na televiziji uživo posmatra razne krosovere, a da toga nije svestan. Kako, pitate se? Prvo i najvažnije, i tu se radi o čistoj fikciji. Svi mi živimo dve realnosti, pa smo prestali i da primećujemo kada se tik pred našim očima dese ti krosoveri… Na televiziji slušate kako smo ekonomski tigar, dok se u realnom životu trešnje prodaju na komad. Narod koji mesecima protestuje protiv diktatorskog režima preko Dnevnika dobija poziv na nekakav dijalog, a onda vidite kako ga iza ekrana biju, hapse i zastrašuju na svakom koraku. Gledate neustrašivog vođu na televiziji kako izaziva studente na dvoboj (dobro, ‘ajde, na izbore, što mi kvarite dramatiku), dok mu u praksi ruka sa penkalom zadrhti na samu pomisao da ih raspiše.

Ipak, mi koji se makar i amaterski bavimo pisanjem moramo priznati da krosoveri predstavljaju beg iz kreativnog, i da ih autori neretko koriste da na krilima stare slave ponove kakav-takav uspeh na tržištu. Tako nekako zamišljam i današnje konsiljere velikog šefa, koji ga savetuju sa takvom stručnošću da se stiče utisak da su završili naprednjačku akademiju… Kao da se trust mozgova koji radi marketing nenadležnoj instituciji umorio, raštrkao po belom svetu, pa ovim jadnicima što su ostali ponestaje originalnih ideja. Poput intelektualnih preživara, vraćaju iznova i iznova petparačke zaplete i recikliraju stare priče koje svi dobro znamo.

Imali smo tako u Kosjerićima i Zaječaru svojevrsni krosover „Narcos“-a i Barona Minhauzena; tu se kriminalne veze i novac od droge koriste kako bi se vršio uticaj na politički život u Kolumbiji, ovaj, u Srbiji, a ukrštena je sa pričom o najpoznatijem lažovu u svetskoj literaturi… Barem dok ovaj naš minhauzenovac ne završi knjigu o tome kako je pobedio obojenu revoluciju.
Ili možda sledeći primer. Sećate li se kolektivnog ogrtanja zastavom po tipu „majmun radi šta majmun vidi“, kada su čelnici vladajuće stranke pratili na televizoru i oponašali svog šefa, koji je u Njujorku pratio sednicu UN-a i ronio suze… Nije li to upravo scena iz filma „Let iznad kukavičjeg gnezda“, ukrštena sa radnjom priče „Vođa“ Radoja Domanovića…

Kada se veliki vođa danas razljuti na narod, zato što mu zvižde i što ga prosto ne vole, ne može a da vam ne padne na pamet čuveni kralj Ibi. Ovaj naš kralj želi da ovaj narod zameni nekim drugim, boljim narodom, pa tako dovlači birače iz Republike Srpske, ili fantome, pa čak i neke glasače sa onoga sveta, a onda sa tim ukrsti i Potemkinovo selo po imenu Ćacilend ispred svoje palate, da bi imao jadan kome da se obraća, jer kao da ga danas niko i ne sluša… Barem ne besplatno.

Kada posmatram sa kakvom svirepošću se naprednjaci razračunavaju sa političkim neistomišljenicima, kako se služe manipulacijama i raznim igrama moći, „House of cards“ je nešto što mi prvo padne na pamet, serija ukrštena sa „Hitler, poslednji dani“. Niko od Firerovih saradnika ne sme da mu kaže da je gotov, jer on tvrdoglavo nastavlja po svome i zabarikadiran sa svih strana pokušava da još jednom izvrši juriš…

Primera ovih naših krosovera je puno, i verujte mi da bih ovako mogao do sutra. Ipak, udovoljite mi i vratite se sa mnom na sam početak naše priče, i mom stripu iz detinjstva. Jer, ne znam da li ste primetili, ali ima puno simbolike u tom naslovu. I nije slučajno što danas razmišljam baš o „Poslednjoj stanici – užas“. Jer, kao i u naslovu stripa, i ovom našem užasu kraj je počeo da se nazire upravo na jednoj stanici, i to železničkoj. Tu se horor završava, tu mu je poslednja stanica.

A za to nam nisu neophodni ni Dilan Dog, niti Marti Misterija. Pa umemo valjda i sami da se izborimo sa ovim našim čudovištima… Makar i na izborima, slažem se.

Autor je lekar iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

Kafica, pa lopatica: Akcije zborova i studenata u Nišu

„Apsolutna zloupotreba BIA-e u svrhu očuvanja kriminalnog Vučićevog režima“: Zoran Živković za Danas o prisluškivanjima sve većeg broja građana

„Kako su korupcija i vlast postali važniji od ljudskog života?“: Studenti i građani Niša obeležili godišnjicu početka blokade na Filozofskom fakultetu

INTERVJU Natalija Jovanović, bivša dekanka: Studenti će 28. decembra zapravo raspisati izbore, neophodan i generalni štrajk