Poslednji voz za Evropu

Zagorka Golubović Podstaknuta tekstovima Svetislava Basare i Alekseja Kišjuhasa (Danas, 13. mart), a i sama, rastrzana sličnim pitanjima (još više nakon intervjua predsednika Republike u vikend izdanju Danasa), počeću ovaj prilog pozajmljenom rečenicom (A.K.): „Na svrstavanje DS čekaju svi“ (ili bar 2.300.000 njihovih glasača sa poslednjih predsedničkih izbora). Želim da ponovim i sledeće pitanje: da li Boris Tadić „svesno ili nesvesno, nastavlja da igra po ritmu Koštuničinog gučanskog bubnja“ (S. B.), odnosno – da li će opet pristati da ide zajedno s DSS u eventualnu novu postizbornu koaliciju (čemu, čini se, intervju ostavlja otvorena vrata). Ovo su dva pitanja ključna da bismo mogli odgovoriti na treće: kuda će ići Srbija posle vanrednih parlamentarnih izbora? Dovoljno je podsetiti se na neka reagovanja iz redova DS posle izjave Vojislava Koštunice o padu vlade. Nedoumice izaziva činjenica da su oni pohvalili taj čin kao „pošten“ i „častan“, sasvim zaboravivši da imaju posla sa osobom sklonom sebičnim kalkulacijama i da pitaju koliko je politika DSS-a bila poštena i u okviru poslednje koalicione vlade; i drugo, da je V.K. „vukao za nos“ većinsku DS-ovsku vladu, uspevajući da sa minimalnim rejtingom i manjinskim učešćem u vladi suvereno vlada Srbijom (ne samo poslednjih šest meseci, već punih osam godina otkad je došao na vlast). A predsednik DS manje eksplicitno isključuje tu stranku kao partnera, dok odlučno odbija svaku saradnju s LDP (navodno zbog njihove neodlučne podrške na predsedničkim izborima).
Mora se postaviti još jedno pitanje: da li je ovakvo neodlučno ponašanje DS ustupak populizmu, koji je Zoran Đinđić toliko osuđivao? Podsećam sve one koji se toliko pozivaju na Đinđićevo nasleđe da je on više puta govorio: „Ja nisam došao ovde da budem popularan, došao sam da uvedem red u društvo. A svako ko prvi uvodi red nije ovako popularan“. Ima li DS danas hrabrosti da se odupre sve agresivnijem nastupu nacionalističkih stranaka i populizmu, rizikujući da izgubi popularnost među građanima demokratske orijentacije, da bi pridobila veće poverenje nedemokratski orijentisanih građana?
Krajnje je vreme da DS shvati ozbiljno navedenu poruku prvog demokratskog premijera i počne da ispunjava zadatke koje joj je ostavio u amanet Zoran Đinđić na putu odlučne, ali i teške demokratske transformacije srbijanskog društva. Već i zbog toga što bi, produžujući da pravi ustupke strankama nedemokratske opcije, pre izgubila mnogo glasača nego stekla nove.
A zatim, treba se upitati (sa S. Basarom) u vezi s pozicioniranjem predsednika DS u centar, uprkos tome što u Programu te stranke stoji da se ona određuje kao socijaldemokratska stranka: koji su to organi stranke odlučili da se menja kurs i iz kojih razloga i da li se Demokratska stranka pita jesu li građani koji su glasanjem za demokratskog predsednika 3. februara dali svoje glasove za takav kurs, dobro izražen dvosmislenim sloganom: „I za Evropu i za Kosovo“? Ako se sa tim sloganom bude nastupalo i u predstojećoj predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore, nisam uverena da će time ponovo biti animirani demokratski orijentisani glasači s predsedničkih izbora. Jer takav slogan zbunjuje, budući da ne kaže ništa o tome za kakve će se reforme založiti DS, kako će se suočiti sa najakutnijim egzistencijalnim problemima i koje će korake preduzimati da ih rešava, kako će izvući Srbiju iz blata u koje ponovo tonemo, kako će oživeti nadu među građanima da očekivanja (i obećanja) od 5. oktobra nisu sasvim propala? Ali i kako će odgovoriti na zahtev velikog broja mladih/studenata, ali i starijih, koji su se ponovo okupili na Platou ispred Filozofskog fakulteta na dan atentata na Zorana Đinđića sa zahtevom da se nastavi tragom njegovog nasleđa, jer „reforme nisu umrle 12. marta“. Sme li DS rizikovati da 11. maja sahrani tu nadu?
Dakle, treba jasno reći šta mi biramo 11. maja: ne između Evrope i Kosova, odnosno uslovljeni put ka Evropi, već između nastavljanja puta koji je započet 5. oktobra – a to je, pre svega, raskid s autoritarnom prošlošću i bivšim režimom (koji je ponovo oživeo Vojislav Koštunica) i nastavljanje hoda prema budućnosti i što bržeg ulaska u Evropsku uniju mnogo odlučnijim razvojem demokratije i stvaranjem uslova da „živimo normalno, kao i ostali svet“. To je moguće samo odlučnim i bez ikakve rezerve ulaskom u EU. Tu lažnu dilemu: ili Kosovo ili EU – nametnuo je Vojislav Koštunica pod ruku sa SRS; ali i slogan „i-i“, iako naizgled izbegava tu dilemu, praktično predočava odlaganje evropskih integracija. Jer, plaćajući dug populizmu Srbija će izgubiti mnogo (već izgubljenog) vremena i veliko je pitanje kada će „Evropa“ uopšte doći na red i ako pobedi DS, a pogotovo ako ponovo uđe u koaliciju sa DSS. Kada čelnici DS izjavljuju da neće nikada ući u koaliciju sa SRS i SPS, a ne ograđuju se eksplicitno i od koalicije sa DSS – bez obzira na to što je ta stranka promoter „nizbrdne tranzicije“ i što je vratila na političku scenu stranke bivšeg režima, a to je radila od samog početka (već 2001), što pokazuje da je bliže radikalima nego demokratskom bloku – razumno je zamisliti se nad sumnjom da li će DS moći da računa na 2.300.000 glasača na parlamentarnim izborima.