Postavimo kamenove

Prvo, čuli smo jedni druge. Iz teksta gospodina Nećaka prvi put sam saznala da je saglasan sa podizanjem krsta nevinim nemačkim žrtvama u Vršcu. Izvinjavam se gospodinu Nećaku, ali iz njegovih strasnih izlaganja moja skromna pamet to do sada nije bila u stanju da shvati. To znači da zapravo ne postoji sukob, već saglasnost. Nadam se da su i uslovi (pretpostavke, zahtevi) koje valja ispuniti da bi se spomenik podigao savremenicima dostižni, da prečka nije stavljena tako visoko da je niko ne može preskočiti. Nisam sigurna da se posle 67 godina mogu sakupiti imena pobijenih i utvrditi njihova moralno-politička podobnost bez obzira na to kom narodu su ti ljudi pripadali. Evo šta mi je o tome napisao istoričar dr Zoran Janjetović. „Tražiti spisak imena žrtava je besmisleno: kamo lepe sreće kada bi za ovo i nebrojena druga stratišta imali uredne spiskove žrtava, njihove moralno-političke karakteristike i službeno navedene razloge zbog kojih su ubijeni. Nažalost, naši arhivi kriju još dosta toga, a mnogo toga nije ni došlo do arhiva jer nije zabeleženo, ili je zabeleženo pa uništeno, ili se čuva na neprikladnim i javnosti nedostupnim mestima. Nedostatak takvih savršenih spiskova ne može biti razlog za nepodizanje spomen-obeležja, utoliko pre što to ni u jednom drugom slučaju nije bio nužan uslov. U krajnjoj liniji, da li su Jevreji pravili tako rigoroznu trijažu kada su podizali spomenike svojim žrtvama? Da se nisu i njima među „nevine žrtve“ „provukli“ i kapoi, logorski cinkaroši, članovi jevrejskih veća koja su određivala ko će kada biti deportovan itd., u nadi da će tako spasti sopstvenu glavu? Nije isključeno da je i među Nemcima stradalim u Vršcu bilo nekih koji su u ovoj ili onoj meri bili krivi. Međutim, takvi spomenici nikada se ne dižu samo konkretnim žrtvama koje komemorišu, već i kao protest i kao opomena protiv zločina kao takvog.“ (Iz pisma dr Zorana Janjetovića, uz njegovu saglasnost)

Drugo, nadam se da je gospodin Nećak isto tako čuo da mi nije ni na kraj pameti bilo da se zalažem za podizanje spomenika poslednjem nemačkom gradonačelniku. (A propos Geze Friša istoričar Zoran Janjetović napisao mi je da na popisu ratnih zločinaca u Istorijskom arhivu, koji je javni dokument, nema imena Geze Friša, ali i da nigde nije uspeo da dobije presudu na osnovu koje je pogubljen. Dragica Stanojlović je napisala da je Geza Friš postao gradonačelnik tek 1943, kad su već svi vršački Jevreji bili proterani, a većina i usmrćena. Ovo ne pišem da bih amnestirala Gezu Friša jer o čoveku jedva da znam nekoliko činjenica, samo pokušavam da smirim uzavrelu krv koja u polemici ključa.)

Treće, iz tekstova gospodina Aleksandra Nećaka i gospodina Teodora Kovača shvatila sam da im je žao što se niko nije setio da podigne obeležja nevino stradalim vršačkim Jevrejima. To jeste sramota svih nas. Sigurna sam da će se ljudi koji se zalažu za podizanje spomen-obeležja nevino stradalim Nemcima/Nemicama angažovati i da se dostojno obeleži postojanje i stradanje vršačkih Jevreja. Meni se vrlo primerenim čini ugrađivanje kamenova spoticanja pred kućama u kojima su živeli Jevreji u Vršcu. To sam videla u Erlangenu, u Nemačkoj. Na uzdignutom kamenu je metalna ploča sa imenima, datumom rođenja i smrti nekadašnjih stanovnika te kuće. Kamenovi spoticanja podsećaju ljude danas na zlo i nepravdu koja je učinjena tim ljudima. Oni su znak da se to nikada neće zaboraviti.