foto FoNet Marko DragoslavićPostoji jedan neodoljiv poriv kod starijih generacija u Srbiji: čim se pojavi nešto čisto, smisleno i funkcionalno – odmah moramo da se umešamo. Ne da pomognemo, nego da objasnimo. Da preuzmemo. Da „usmerimo“. Jer, zaboga, imamo iskustvo.
A iskustvo je, kao što znamo, neoboriv argument – naročito kada je iskustvo sastavljeno od trideset godina pogrešnih odluka, promašenih pobuna i samosabotiranja svake ideje koja je makar na trenutak imala šansu.
Studentski protesti su se pojavili kao neprijatno ogledalo za odslužene političare. U njemu se vidi ono što oni nisu: organizovani, disciplinovani, solidarni, nenasilni, fokusirani. I umesto da kažu „hvala“, oni su rekli: „Čekajte malo, sad ćemo mi.“
Odjednom su se pojavili tutori revolucije. Političari bez legitimiteta, aktivisti bez rezultata, večiti analitičari bez pobede. Ljudi koji su decenijama objašnjavali zašto nešto ne može – sada su rešili da objasne studentima kako mora. Jer studenti, jelte, nisu svesni „šire slike“. A mi smo je, izgleda, savršeno sagledali dok smo je godinama razbijali u paramparčad.
U tom horu samozvanih roditelja nacije čuju se i glasovi poput Stevana Filipovića, koji studente kritikuju jer nisu dovoljno „ovo“ ili su previše „ono“. Jer nisu „jasno politički artikulisani“. Jer ne slede unapred napisani scenario. Jer se ne uklapaju u gotove matrice iz 2011, 2017. ili 2020. godine – matrice koje su, da podsetimo, završile porazom, apatijom i još jačim režimom.
Ali najveći problem nije u kritici. Problem je u potrebi da se protest preuzme. Da se deci objasni da su oni samo energija, a da pamet dolazi spolja. To je onaj roditeljski refleks koji nema veze s brigom, a ima sve sa sujetom: „Ja nisam uspeo, ali ti moraš onako kako ja mislim.“
To nije podrška. To je pokušaj preuzimanja.
Studenti su, za razliku od nas, uradili nešto radikalno: nisu se javno posvađali. Nisu se podelili i razišli po ideološkim, stranačkim i mikronarcističkim linijama. Nisu napravili deset organizacija sa po tri člana i pet logotipa. Nisu jurili kamere. Nisu tražili lidere po svaku cenu. I, možda najopasnije – nisu pitali nas za dozvolu.
Upravo zato su uspeli.
Istorija nam, uzgred, nije nepoznata knjiga. Studentski pokreti širom sveta često su bili najefikasniji upravo onda kada su se odupirali „iskusnima“. U Nepalu su mladi bili ključni deo pokreta koji je srušio autoritarni i kleptokratski režim – ne zato što su slušali stare partijske kadrove, već zato što su ih ignorisali. U Južnoj Koreji, studentski protesti osamdesetih godina nisu pitali bivše političke gubitnike kako se vodi borba – i upravo zato su je dobili. Čak i u arapskom proleću, tamo gde su studenti ostali autonomni, promene su imale smisla; tamo gde su ih „iskusni“ preuzeli, usledio je haos.
A mi? Mi bismo opet da budemo režiseri predstave u kojoj smo već deset puta zaboravili tekst.
Studentska borba je sjajna upravo zato što nije naša. Zato što ne nosi naše frustracije, naše stare račune, naše neuspele biografije. Ona ne pokušava da ispravi naš život. Ona pokušava da napravi njihov.
I tu bi, možda, trebalo da stanemo.
Ne kao vođe. Ne kao stratezi. Ne kao „oni koji znaju kako se ovo završava“. Jer znamo kako se završava kada mi vodimo: loše. Saopštenjem, raskolom i objavom na Fejsbuku u kojoj objašnjavamo zašto smo opet bili u pravu.
Ako već hoćemo da budemo roditelji, hajde da budemo oni dobri: oni koji puste dete da hoda samo, čak i kad se plaše da će pasti. A ne oni koji mu nameću sopstvene neostvarene snove, pa se posle čude zašto nas ne sluša.
Studenti nisu naša produžena ruka. Oni su korekcija našeg neuspeha. I što pre to prihvatimo, veće su šanse da se ovaj put nešto zaista promeni.
A ako nam je baš neizdrživo da ne budemo u centru pažnje – uvek možemo da uradimo ono što nam najbolje ide: da ćutimo i ne kvarimo.
Autor je aktivista Zbora Stari grad i Beograd ostaje
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
