Povratak Filipa Rikera

To su ratne 90. kad je I. Dačić bio prominentna ličnost u režimu Slobodana Miloševića i Socijalističke partije Srbije (SPS), a ambasador F. Riker na izvestan način stalni član suprotstavljenog vašingtonskog tima sa pokojnim Ričardom Holbrukom na čelu. Bio je to među novinarima znani trojac Holbruk – Hil – Riker. Neugodne razgovore Miloševića i Holbruka ili Miloševića i Hila, Filip Riker bi „lakonski elokventno“ prenosio domaćim i stranim novinarima kojih je tada ovde bilo na pretek.

U to vreme Holbruk je bio u Vašingtonu, Kristofer Hil ambasador SAD u Skoplju, Filip Riker – Fil, direktor za komunikacije u istoj američkoj ambasadi. Hil i Riker su zajedno dolazili u Beograd. Jednom i kao gosti našeg lista na promociji Holbrukove knjige, kad im je uvređeni šef države Srbije, zato što se druže sa takvim novinarskim krugovima, otkazao zakazane popodnevne razgovore. I često su odlazili bez istinskih rezultata u razgovoru s Miloševićem. Najviše takvih je bilo 1999, kad su upozoravali da će bombardovanja Srbije sigurno biti, da je NATO u pripravnosti (dokaz je nedavni Hilov autorski tekst u DANASU), ako se ne promeni politika prema Kosovu.

Sve ovo bi ipak spadalo samo u sećanja svedoka događaja da nema u ovom času nekoliko nimalo beznačajnih razloga Rikerove posete. Pre svega povod dolaska i tema razgovora – Kosovo – takoreći nepromenjena deset godina kasnije, mada srećom izostaju ubijanja, „akcije MUP“, likvidacije i bombardovanje jer je NATO već na licu mesta, ali na liniji Beograd – Priština žica je do maksimuma zategnuta. Zatim, određeni značaj ove posete pokazuje i to da je ambasador Filip Riker tek nedavno, 8. avgusta, postavljen za zamenika pomoćnika Hilari Klinton zaduženog za Evropu i evro-azijske zemlje, i to kao prvi čovek za Južnu i Centralnu Evropu, i odmah došao ponovo ovamo. S pravom, uostalom, što je treća značajna odrednica: Rikerovo polje delovanja zasluženo znanjem i poznavanjem „terena“: Albanija, BiH, Hrvatska, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i Srbija. Od 1997. bio je ovde i u okolini kao istaknuti američki diplomata: posle Hila ambasador u Makedoniji, posle Budimpešte. U poznavanju i iskustvu s ovim delom sveta imao je samo kratki prekid kao savetnik u Iraku. Osnovana je pretpostavka da je to mesto dobio i zahvaljujući ratnim iskustvima i pregovaranjima na Balkanu, baš kao što će se to dogoditi i Kristoferu Hilu, koji diplomatsku karijeru, posle manje-više uspešnih američko-kinesko-korejskih pregovora, prekida na mestu ambasadora u Iraku da bi se zatim posvetio univerzitetskoj karijeri.

Riker je, dakle, kao istinski znalac – za razliku od nekih koji ovde predstavljaju svoje zemlje ili, što je još gore, mnogih ambasadora Srbije po svetu – i američki „diplomata od zanata“ u stalnom usponu, stigao u Prištinu i Beograd da bi potvrdio politiku, ne samo Vašingtona već i Evrope, da granice ostaju nepromenjene, ali i da pažljivo sasluša sve glasove Beograda, gde u nevladinim krugovima možda ima više poznatih lica od onih u zvaničnom vrhu. Došao je i u trenutku kad je Kosovo priznalo 80 od ukupno 193 članice Ujedinjenih nacija, što se u ovdašnjim spoljnopolitičkim krugovima tumači i kao rezultat američkog pritiska, naročito na afričke zemlje, a da se pritom ne objašnjava kako to da je izostala aktivnost prijateljske Kine ili Rusije u suprotnom smeru – za nepriznavanje Kosova, kad se zna koliko su svojim kapitalom i strategijom ovladale Afrikom?

Slične porukama iz Vašingtona o dijalogu, ulasku Srbije i Kosova u EU, ali i nepromenljivosti granica, biće najverovatnije i one koje će predsednik Tadić čuti i od kancelarke Merkel, iako je tako nešto izgledalo prilično jasno po Kumanovskom sporazumu, pošto su sve srpske institucije, uprkos proklamovanoj Miloševićevoj pobedi nad NATO-om, izbačene sa terena „srpske južne pokrajine“.

Inače, pod „nezamenjivim dijalogom“ smatraju se razgovori između dve države, ma koliko uzajamno bivale nepriznate, što se ovde smatra „pritiskom na Srbiju“, a u Evropi kao stvar bezbednosti. Istovremena osuda svake jednostrane akcije, naročito nasilne, ma sa čije strane, ide u paketu sa NATO koji je sada tamo i bilo bi teško još jednom ga pobediti, ili možda ne?