Pravna neusaglašenost Briselskog i Ohridskog sporazuma

Ključna kontradikcija sadržana je u njegovoj preambuli – gde se navodi: „Polazeći od istorijskih činjenica i uz zadržavanje prava na različita gledišta o osnovnim pitanjima, uključujući pitanje statusa“ – i članu 4, u kojem se istovremeno određuje da se „Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“.

Ove dve odredbe suštinski se međusobno isključuju. Pravo zadržavanja stava o statusu, s jedne strane, i implicitno prihvatanje državnosti kroz neprotivljenje članstvu tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama, s druge strane, dovode u pitanje pravnu konzistentnost i samim tim validnost ovog sporazuma. U tom svetlu posmatran, ni njegov aneks – tzv. Ohridski sporazum od 18. marta 2023. godine – ne može biti smatran pravno održivim.

Iako zvaničnici Evropske unije tvrde da su oba dokumenta pravno obavezujuća, smatram da postoji opravdan prostor da se njihova pravna validnost ospori pred relevantnim telima Ujedinjenih nacija.

Sličan metod pravnog manevrisanja prepoznatljiv je i u ranijim procesima. Tako je 2008. godine zatraženo mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti tzv. Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Ovo je učinjeno u trenutku kada je bilo neophodno naći pravni protivteg Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 i Kumanovskom sporazumu.

Dodatni primer jeste zaključenje sporazuma o prelazu – granici (tzv. IBM) između Srbije i tzv. Kosova iz 2012. godine, u kojem dolazi do različitih tumačenja – za Srbiju je reč o administrativnom prelazu, dok druga strana isti dokument tumači kao potvrdu međudržavne granice. Takva dvostruka interpretacija unosi dodatnu pravnu nejasnoću u ionako kompleksan okvir odnosa.

U decembru 2022. godine Srbija je podnela zahtev KFOR-u da ispuni obaveze iz Rezolucije 1244 i Kumanovskog sporazuma, ali je taj zahtev odbijen. Treba naglasiti da KFOR ima pravo nadzora u slučaju zagarantovanog povratka određenog broja osoblja SRJ na teritoriju Kosmeta, i to radi očuvanja prisustva na glavnim graničnim prelazima. Odluka KFOR-a iz januara 2023. godine, kojom se ovaj zahtev odbacuje, može se tumačiti kao politička odluka koja nije u skladu sa međunarodno preuzetim obavezama, na štetu Republike Srbije.

Protivrečnosti su prisutne u svim relevantnim pravnim aranžmanima koji se odnose na Kosovo i Metohiju. U mnogim slučajevima, uočljive su kolizije normi koje dovode u pitanje pravnu validnost samih dokumenata. Ovakve situacije rezultat su višegodišnje prakse u kojoj pravna dvosmislenost i politički kompromisi zamagljuju suštinske razlike u stavovima učesnika.

Posebno je indikativno što su akteri u procesima zaključivanja ovih pravnih aranžmana – uprkos brojnim kritikama i manjkavostima u njihovoj sadržini – i dalje na vlasti ili u neposrednoj blizini političkog odlučivanja.

Zbog svega navedenog, otvara se pitanje: da li je vreme da se u javnom i međunarodnom pravnom prostoru ozbiljnije preispita održivost i pravna održivost sporazuma koji imaju duboke unutrašnje kontradikcije?

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.