Pred nama je godina aktivnog čekanja: Moramo ići, kako kaže major Kursula – „u meso“

U poslednjih mesec dana primećujem promenu u svom ponašanju. Naime, od kad je SBB spisku kanala dodao sve režimske kloakovizije, svakog dana sam par puta bacao pogled na tamošnji beskonačni PPP (poremećeno propagandni program).

Radoznalost, sklonost gledanju iz mržnje (tzv. hatewatch – bizarni nagon koji tera ljude da prate iritantne serije), racionalna ideja da se obrati pažnja na protivnikovu strategiju… šta god da je u pitanju, uzimao sam daljinski upravljač u ruke i poneki minut provodio smeškajući se u očekivanju nečeg kolumnistički ili barem konverzaciono hranljivog.

Takođe, kada bih ustao pre sedam sati ujutru skoro da mi je bila navika da pogledam šta se dešava na Pinku. Naravno, dešavalo se uvek isto, ali sam osećao fascinaciju kada bih video „poslanike“, „analitičare“ i „novinare“ kako u te praskozorne sate sede našminkani u studiju i truju projektovano glasačko telo. Svakako, bilo je i zabrinjavajuće: ljudi koji su spremni da se toliko ponižavaju sigurno vrlo dobro znaju zašto to čine, i ni u kom slučaju neće bez histerične borbe odstupiti sa pozicija institucionalne moći.

Sada, međutim, cela ta paralelna dimenzija, ta srpska verzija Naopakog sveta iz serije „Stranger Things“ – imam jedanaestogodišnjakinju u kući, pa znam – za mene kao da ne postoji. Zabrinuo sam se. Da nisam možda pogrešno pomislio da su pobedili, pa sam potom počeo da negiram stvarnost, zatvarajući se u anestezijski mehur?

A onda sam se setio jednog časa srpskog jezika i književnosti u gimnaziji. Na rasporedu je bila drama „Čekajući Godoa“, i profesor je govorio o Likijevom logoreičnom monologu koji se sastoji od dve strane potpunih, jedva linearnih besmislica. Mogli biste bez ikakve pripreme da počnete da pišete, lupajući po tastaturi bilo šta što vam padne na pamet, i dobili biste slovni niz koji bi bez problema mogao da zameni taj segment Beketovog remek-dela.

Profesor je, pomalo pedagoški netaktično pošto je bio mlad i uzbuđen, utvrdio: „Ako je neko od vas pažljivo pročitao ceo ovaj monolog, taj je idiot“. Dotični Liki je, inače, na povocu, i aktivira se na komandu svog gospodara, što nas vraća ka gorepomenutim „analitičarima“ i ostalim kvazimedijskim pojavama.

Da, režim može da pošalje uniformisane paraosobe na vašu adresu sa ciljem da vas otmu i zlostavljaju. Sa druge strane, bilo šta što njegovi verbalni jurišnici imaju da kažu više nema apsolutno nikakvu upotrebnu vrednost. Radi se o „podumnom“ bulažnjenju, i zaključak koji se može izvući iz celog ovog uvoda je da se tokom 2026. godine moramo okrenuti filozofiji solipsizma i baviti samo i isključivo sobom.

Dakle, šta nam je činiti? Kako ćemo živeti u periodu koji sledi? Čekaćemo. Aktivno i fokusirano. Bićemo kolektiv nalik operativnom sistemu u „safe“ modu, možda čak u fabrički instaliranom „biosu“. Jer, i hardver i softver društva su doživeli granično fatalni kvar. Sa druge strane, studentska organizacija je – nalik inovatorima iz Silikonske doline pre pola veka – u svojim garažama konstruisala nove mašine koje su tokom prethodne godine, uz poneku stranputicu, sa uspehom prošle probni rad, i uskoro ćemo ih videti u punom zamahu. To je trenutno jedini konstrukt kojem se sme ukazati poverenje, i ostaje problemsko pitanje kome se sve to mora utuviti u glavu.

Za početak, Evropska unija… Tamošnje birokrate moraju prihvatiti da ispred sebe imaju dva puta. Prvi je kontinuitet povremenih rukovanja sa izopačenom osobom prepunom ličnih frustracija i diktatorskih stremljenja, kako bi korporacije nastavile da eksploatišu lokalni živalj u „državi“ koja se može smatrati labavim sektorom bezbednosnog pojasa. Da upotrebim indirektnu istorijsku analogiju, srpski kriminalni režim bi iz evropskog ugla trebalo porediti sa rumunskim ili italijanskim linijama staljingradskog fronta u Drugom svetskom ratu.

Na papiru su nečemu služili, prestavši da postoje čim je postalo „gusto“. Drugi put je ukazivanje poverenja studentsko-građanskom pokretu, u racionalnoj, empirijskoj nadi da nakon njegove pobede celokupna zajednica neće postati krajnje nepredvidljivi „slobodni strelac“.

Evo još jednog slikovitog prikaza: Srbija je, takva kakva je u poslednjih desetak godina, deo evropske mašine koji se mora konstantno proveravati, podmazivati, remontovati, a sada bi na njegovom mestu mogao da se nađe novi, blistavi deo nastao iz neproverenih izvora. Možda se nepopravljivo pokvari, a nema ni garanciju? Upravo iz tog, vrlo opravdanog straha, evropski političari i dalje računaju na opozicione organizacije, profesionalne „foteljaše“ kakve mogu da nastave da kontrolišu, budući da to odavno čine.

Čini se da je to odlučujuća evropska odluka koja sledi, i na koju možemo da umereno utičemo: turama do Strazbura, nezvaničnim kanalima, medijskim pojavljivanjima, tekstovima poput ovog… Dok to činimo, valja stvoriti scenario u okviru kojeg će postojeće opozicione stranke nastaviti da postoje, ili će im barem biti predstavljena šansa da prežive, što je ključno i zbog odnosa srpskog društva sa Evropskom unijom, i zbog buduće ideološke postavke. Nakon oslobođenja i perioda oživljavanja institucija, u nekom budućem izbornom procesu bi za društvo, i to bez ikakvih spoljno političkih konotacija, bilo dobrobitno da u njemu postoji iole čitljiv idejni spektar.

Najpametniji mehanizam do kog sam do sada došao je korišćenje lokalnih izbora kao metoda za opstanak opozicionih stranaka, a na parlamentarnim se, jasno, mora uspostaviti tzv. referendumska atmosfera sa jednom, studentskom listom. Da ponovim po ko zna koji put: šefovi opozicionih stranaka moraju da prihvate realnost i prenesu je svojim krovnim evropskim organizacijama, za opšte dobro. Neka razmisle o katkad infantilnom duhu ovog naroda, neka se sete jeseni 2000. godine.

Studentski pokret je danas, u očima presudnog dela stanovništva, kolektivni Vojislav Koštunica. Što, opet, može i mora stvoriti strepnju, ali sada barem imamo prednost istorijskog upozorenja. Svakako, poređenje ne treba uzeti bukvalno. Stavovi koje je Koštunica izražavao tokom devedesetih po većini tačaka nisu srodni sa današnjom studentskom tolerancijom za različita mišljenja, dok god se stremi ka jednom cilju.

Pa ipak, mogli smo videti da se nacionalni sentiment pokazao kao marketinški presudan. Šumadijski i novopazarski studenti nisu pobacali svoja nacionalna obeležja, utvrdivši da su nebitna i zaogrnuvši se zastavama sa imenima omiljenih bendova, već su nacionalno postavili u prvi plan, u isto vreme iskreno uvažavajući kolege druge nacionalnosti koje čine isto. Na to se i te kako mora obratiti pažnja u slobodnoj budućnosti, kako se ne bi otelo kontroli, isto kao što se sada moraju sa dodatnom koncentracijom čitati objave novosadskog i beogradskog Filozofskog fakulteta. Odatle su stizala najrigidnija ograđivanja od svega i svakoga, odatle je do govornice stigao i famozni Milo Lompar. A kad smo već kod njega, tih dana sam smirivao svoje sagovornike. „LJudi, Vidovdan je“, govorio sam, „kad će se malo ‘srbovati’ ako ne sada?“.

Što se odnosa prema režimu tiče, kada je neophodno, braniti se od torture. Što se tiče svega drugog, nastaviti smireno, oprezno, nikako paranoično. Majk Nikols, jedan od najgenijalnijih ljudi koji su ikada delali u sferama filma i pozorišta, je dramske scene delio u tri vrste: zavođenje, pregovaranje i svađa. Svaku svađu u sledećih godinu dana moramo saseći u korenu, i pripremiti se za mnogo zavođenja i pregovaranja. A dramske scene podrazumevaju sukob mišljenja, i toga će neizbežno biti.

I, bez ekstremnih rešenja. Izbegavati izjave da će „studenti počistiti i vlast i opoziciju“ sa jedne strane i predloge za „kolonaško“ izlaženje na izbore, sa druge. Kao što sam i pre godinu dana napisao, ugledati se na Kutuzova 1812. I svi u srž. Što kaže major Kursula iz „Marša na Drinu“, „u meso“.

Autor je dramaturg

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.