Predsednikov strah od penala

– To je prva operacija u koju je bila uključena CIA, a poveli su je Britanci – rekao je on. Korišćeni su mediji, iranski agenti koje su preuzimali na svoju stranu, kriminalizaciju, dehumanizaciju – rekao je Vučić.

Dodao je da je godinama vođena kampanja protiv njega „i trebalo je da bude završeno pre mesec ili dva“ i da su sada uspeli da sagledaju „kako je vođena obojena revolucija, ko su njeni akteri, ko se krije iza toga“.

Identičnu retoriku o opoziciji i umešanosti stranih tajnih službi u protestima u Srbiji je svojevremeno tokom devedesetih imao i Slobodan Milošević, koji je optuživao opoziciju, lidere koalicije DOS – Zorana Đinđića, Vuka Draškovića i Vesnu Pešić, Otpor (sadašnji ministar spoljnih poslova Marko Đurić bio je jedan od lidera), vođe studentskih pokreta – Čedomira Jovanovića i Antića, profesore, glumce, pisce, studente, jednostavno čitav narod koji se pobunio protiv njegove pogubne i zločinačke politike ratova, siromaštva, korupcije i masovne pljačke sopstvene države, da su strani špijuni, plaćenici i domaći izdajnici. Sećam se da je prilikom jednog intervjua Milošević rekao novinaru da su svi oni koji protestuju protiv njegovog režima dobili po 100 tadašnjih maraka, a na novinarsku konstataciju da je i on bio među onima koji su protestovali i da nije dobio nikakav novac ni od koga, samo lakonski odgovorio – možda vi niste dobili, ali oni svakako jesu! Slično kao i danas – svi oni koji se bune su strani špijuni, instruisani su iz inostranstva, dobili su milione evra/dolara, ali ne pitajte me za dokaze, jer ih nemam. Ali je to sigurno, verujte mi na reč! Časna Titova pionirska!

Ipak, u svemu ovome što je rekao predsednik ipak ima i zrno istine. A odnosi se na mesto dešavanja – pogodio je da situacija u Srbiji u proteklih osam meseci studentsko-građanske pobune podseća na dešavanja u Iranu, samo ne i na koju revoluciju i godinu. Jer pomenutu revoluciju u kojoj je 1953. godine zbačen demokratski izabrani premijer Mohamad Mosadeg izvela je američka CIA i Britanska tajna služba od početka do kraja, uključujući i povratak iz privremenog egzila u Rimu do guše korumpiranog šaha Reze Pahlavija. Celom operacijom, pod kodnim nazivom „Ajaks“, rukovodio je Kermit Ruzvelt, unuk bivšeg američkog predsednika Teodora Ruzvelta. Operaciju su lično nadgledali i odobrili Vinston Čerčil i Dvajt Ajzenhauer.

Bes Zapada – Velike Britanije i SAD iranski premijer Mosadeg je izazvao nacionalizacijom privatne Anglo-iranske naftne kompanije, koja je imala rafineriju i iranska naftna polja u svom vlasništvu, većinsko britanskom vlasništvu. Mosadegova vlada ih je jednostavno otela, što je dovelo do toga da Velika Britanija uvede potpuni embargo Irana, koji je potom izazvao ekonomski kolaps te zemlje. Američki predsednik Hari Truman je 1952. odbio plan Britanaca da kopnenom invazijom svrgne Mosadega, ali je novi američki predsednik Ajzenhauer te 1953. godine pristao da se izvrši puč u Iranu, pod obrazloženjem da je Mosadeg levičar, komunista.

Šah Reza Pahlavi je samo potpisao odluku o smeni Mosadega, s kojim je bio u sukobu, postavio za premijera generala Fazolaha Zahedija, ali su Iranci masovno izašli na ulice da bi protestovali zbog ove šahove odluke, pa su šah Pahlavi i supruga Soraja u strahu pobegli prvo u Bagdad, a potom u Rim. Nakon puča 19. avgusta 1953. šah je faktički potpuno povratio vlast u Iranu, ali i nad glavnim resursom – naftom. Vratio je Britancima njihov monopol nad naftnim resursima Irana, a sam je ubirao stotine milijardi dolara prihoda od prodaje jedinog državnog resursa, nafte. Zanimljivo, zar ne?

Mada, možda predsednik hoće da kaže nešto drugo – da strane sile hoće da ga svrgnu da bi se domogle nalazišta litijuma u Srbiji ili nekih drugih ruda, možda zbog velikih izvora vode, pošto zlata, nafte i gasa nema baš u izobilju. Budući da Vlada Srbije nije nacionalizovala velike inostrane kompanije, nije im otimala imovinu i nije ih proterala iz zemlje, ne postoje ni razlozi zašto bi njihove neimenovane vlade imale razlog da se upiru da organiziju navodnu „obojenu revoluciju“ u Srbiji. Upravo suprotno. Predsednik je potpisao memorandum o razumevanju sa Nemačkom i EU o kopanju litijuma, ali se narod i dalje bez prestanka buni protiv eksploatacije litijuma u dolini Jadra. Možda strane sile hoće da smene narod?

Ipak, dešavanja u Srbiji daleko više podsećaju na ono što se dešavalo u Iranu od 1953. do februara 1979. godine, kada punu kontrolu vlasti ima šah Pahlavi. I naravno, ima veze sa masovnom represijom, ubistvima, mučenjima i sistematskim progonom šahovih neistomišljenika, ali i terorom vojske, policije i tajne službe Savak nad sopstvenim narodom.

Sve je to pratila ogromna korupcija i pljačka sopstvene države i naroda koju je ovaj „usrećitelj“ Irana sprovodio zajedno sa svojim poslušnicima sve do 1979. godine, kada ga je narod masovnom pobunom u svim iranskim gradovima svrgnuo sa vlasti, pa je šah pobegao prvo u Maroko, pa na Bahame, Meksiko, SAD i na kraju u Egipat, gde je i umro 1980. godine.

Šta je veliki „patriota“ šah Reza Pahlavi zapravo uradio u Iranu i kako je izazvao toliki bes naroda da izaberu versko vođstvo u zamenu za civilno, građansko i daju prednost šerijatskom pravu u zamenu za građansko i da se život stanovništva, odnosno kompletno društvo, totalno prekomponuje na strogi religijsko-verski konzervativizam?
Jedna od spornih odluka bila je sredinom 1963. da oduzme od džamija zemlju i da je podeli narodu, ali se ispostavilo da je taj narod u stvari njegova dvorska kamarila – generali, pukovnici, ministri, poslušnici… Dodatno, skandal je ojačan šahovom odlukom da američkim vojnicima i njihovim porodicama da diplomatski imunitet. Mule (verski poglavari) su se pobunile i tada je prvi put na scenu stupio ajatolah Homeini.

„Ljudi, ne verujte mu, to nije vaš čovek! On ne misli na vas, već samo na sebe I one koji mu daju naredbe. On prodaje vašu zemlju, prodaje sve nas! Šah mora da ode“, govorio je Homeini iz Koma, verskog sedišta Irana. Ubrzo je uhapšen I počinju demonstracije u Komu, Teheranu, Isfahanu, Tebrisu, Mešedu, a šah šalje vojsku koja jednostano puca u nenaoružani narod. Ustanak je trajao šest meseci i odneo je desetak hiljada života. Homeini je proteran u Irak. U Iranu je porast terora i represije tokom godina pratio sve veći broj radničkih i studentskih štrajkova, a formiran je bio i iranski partizanski pokret sastavljen od lekara, inženjera, studenata, pisaca…

I tako godinama, sve do januara 1978. kada je objavljen tekst protiv Homeinija u kojem je nazvan stranim špijunom. To je toliko ražestilo Iračane da su protestovali, vojska je pucala u goloruki narod, ubijeno je na stotine ljudi. Onda su masovno, gradovi počeli sa mirnim protestima, vojska je pucala i ubijala. I tako sve do septembra 1978. kada je narod jednostavno rekao – dosta terora i masovno se, goloruk i bez obzira na žrtve, kada je muka bila tolika da je proterala strah iz ljudi, suprotstavio vojsci, iako je ona pucala u nenaoružane ljude i ostavljala na stotine hiljada mrtvih iza sebe. Pobuna se jednostavno širila i na kraju dovela do pada šaha. Nasleđe šaha Reze Pahlavija je ne samo smrt na stotine hiljada Iranaca, intelektualaca, studenata, pisaca, naučnika, filozofa… koji su kritikovali javno njega i vlast, već i bolno sećanje na mučenja, otmice od tajne službe Savak, zloupotrebe državnog aparata, građenje kulta ličnosti, gušenje slobode medija, korupcije neshvatljivih razmera i bogaćenje samo uskog kruga odabranih, dok je ostatak Iranaca živeo u bedi. Iranska tajna služba Savak je radila otmice ljudi na ulici usred dana upravo da bi se podigao stepen straha i da bi se svi osećali nesigurno i bili u stalnom strahu od vlasti.

Današnje metode su nešto suptilnije, ali ne i sa manjim posledicama. U Srbiji su nepoznati ljudi više puta kidnapovali studente koji već osam meseci protestuju a da se nisu predstavili ko su, pokazali službene legitimacije ili bilo koji zvaničan dokument kojim bi opravdali privođenje te osobe. Ljudi su jednostavno nestajali na po nekoliko dana. Kasnije se ispostavilo da su bili na „prijateljskom razgovoru“ u BIA. I to tek kad su mediji koje vlast ne kontroliše objavili te informacije.

Represija svakog režima nad sopstvenim stanovnicima oduvek je bila nešto najstrašnije. To se dešavalo kako u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, tako i u Kraljevini Jugoslaviji, zatim SFRJ, SRJ, pa sve do danas. Vrh vlasti je oduvek sprovodio nasilje nad onima koji imaju kritički stav prema nosiocima vlasti, bili oni kraljevi, generali ili premijeri, predsednici ili ministri.

Uostalom pitajte Nušića, Domanovića, Đuru Jakšića, Dimitrija Tucovića, Filipa Filipovića, Nikolu Pašića, Milovana Đilasa, brojne disidente iz komunističkog vremena, Golootočane, Vuka Draškovića, Ivana Stambolića, Zorana Đinđića… Ljudi su izbacivani sa poslova, privođeni, vođeni su montirani sudski procesi sa besramnim optužbama i još besramnijim sudskim presudama. Drugim rečima, vlast je preko svojih državnih službenika sprovodila masovno zastrašivanje stanovništva.

Kao i svi veliki „usrećitelji“ naroda i „reformatori“ države – i šah Pahlavi je pobegao iz svoje zemlje dobro obezbeđen milijardama dolara koje je bezočno pokrao od naroda Irana i to sve pod parolom navodne reforme i građenja Velike civilizacije. Naravno, kada su Iranci trebali da biraju da li hoće nastavak šahove pogubne i krvave vladavine potpomognute terorom vojske i tajne službe Savak ili vlast mula, logično je što su izabrali ovo drugo. I naravno Homeinija, koji je sve i započeo.

U Srbiji su pod udar režima posle profesora, novinara, studenata, umetnika, glumaca, reditelja, na red došle i sudije, tužioci, advokati, kojima država hoće da nametne novo strukovno udruženje – nešto slično što je uradila sa novinarskim, zatim sudijskim i tužilačkim udruženjima, praveći paralelne državne nevladine organizacije koje neumereno i nekritički hvale vlast u zamenu za milione koje dobijaju od državnih preduzeća kroz reklame ili na nameštenim konkursima ministarstava (konkursne komisije su sastavljene od politički podobnih članova). Primetićete – reč je o institucionalnom udaru režima na obrazovane ljude. I normalno da se uvek nađe neka fingirana prorežimska NVO koja će podneti krivičnu prijavu protiv bilo koga ko smeta i naravno da će je kontrolisano tužilaštvo ili tužioci procesuirati, umesto da je odbace.

Smehotresan je slučaj zamenika beogradskog glavnog tužioca Miodraga Markovića, koji zastupa optužbu protiv devojke koja je kolima pregazila jednu studentkinju u blokadi, i koji pozdravlja najavu predsednika da će joj dati pomilovanje i naravno, da mu uništi predmet koji vodi. Nešto slično je pre Vučića uradio i Tomislav Nikolić, koji je kao predsednik uništio krivični predmet protiv Dragana Džajića, koji je bio optužen da je oštetio državu i Crvenu zvezdu za silne milione evra. Sve je uradio pod obrazloženjem da ne može legenda da bude u zatvoru (!) i izvukao ga sa optuženičke klupe. Sindrom nekažnjivosti ljudi bliskih vlastima nastavio je i Vučić sprovodeći selektivan pristup pravdi preko tužilaštva koje goni samo one koje mu vlast kaže, pa je tako amnestirao i četvoricu SNS batinaša koji su polomili vilicu studentkinji na protestu u Novom Sadu, slučaju zbog kojeg je pala i vlada.

Studentska pobuna u Srbiji isterala je sve ovo na videlo, ogolila jedan monocentrični sistem, u kojem nijedna državna institucija ne radi ništa bez odobrenja jednog centra moći. U ovom slučaju reč je o Andrićevom vencu broj 1. Takav oblik vladavine u kojem su državne institucije samo dekor i postoje samo na papiru u pravnoj teoriji poznat je po tome što je ceo svet gurnuo u Drugi svetski rat.

Naravno, ovde uopšte nije reč o „obojenoj revoluciji“, već samo o logičnom otporu državnom nasilju, zloupotrebi državnih institucija, nestručnim ljudima na odgovornim mestima, protestu zbog institucionalnog izbegavanja da se utvrde odgovorni za pad nadstrešnice (ko je dodao još 23,1 tonu stakla i gvožđa na konstrukciju) i 16 mrtvih, svakodnevnom medijskom zatupljivanju i bezočnoj propagandi i medijskom linču neistomišljenika vlasti (oduvek mi je bilo neshvatljivo kako TV spikeri mogu da čitaju te propagandne gadosti).

Često predsednik kaže da nema nikog jačeg od države. To je samo parafraza iz udžbenika za Krivično pravo iz komunističkih vremena da država jedina raspolaže monopolom sile. Ipak, i u tome nije u pravu. Od svake države/sile oduvek je jači narod, jer je zapravo narod država. Tu sve počinje i tu sve i završava. Sviđalo se nekom ili ne.