Kroz ostvarivanje ovih pet zahteva Gec Kubiček vidi odbranu od naplavina mondijalizma i globalizma koji su stalna pretnja nemačkom duhu i identitetu. Ovo je siže predavanja održanog u Matici srpskoj prošle nedelje, a koje je, zbog reputacije predavača privuklo naknadnu pažnju šire javnosti. Na samom predavanju nije bilo više od dvadesetak ljudi, među kojima je i autor ovog teksta, koji je želeo da čuje uživo ovu sivu eminenciju savremene radikalne desnice (može profesor Đurković da negira radikalizam i ekstremizam nove identitetske desnice, ali njihove efekte i dela govore dovoljno sami za sebe).

Na predavanju se moglo čuti kako Nemačka vapi za „preokretom u kulturi sećanja“ kojom se terorišu Nemci zbog Aušvica, isto kao što se to dešava Srbima zbog Srebrenice (niti jedan srpski nacionalni entuzijasta iz publike nije imao prigovor!); kako Kubiček vidi ostvarivanje svojih ideala („Kroz diktaturu do demokratije“); sa kojom Nemačkom se predavač identifikuje („Nemačkom careva i kraljeva… oko 950, 1.000. godine“); kako smatra da liberalizam ima svoje granice (ne liberalizmu u unutrašnjim poslovima, ne liberalizmu po pitanju državljanstva, braka, abortusa… nisam čuo ne ekonomskom liberalizmu). Uostalom, nadam se da će čitavo predavanje, u dobroj tradiciji Matice srpske, biti postavljeno na Youtube kanal ove institucije i tako omogućiti većem auditorijumu da se upozna sa naprednim pogledima Geca Kubičeka.

Jedno pitanje je ostalo da visi u vazduhu nakon ovog predavanja – čemu naziv „Identitet i samopreispitivanje“ kada je očigledno iz samog izlaganja da je tema bila puno bliža najavi sa sajta Instituta za evropske studije „Minimalni zahtevi nove nemačke desnice“?

No, ne treba se čuditi, ni posebno skandalizovati oko ovakve selekcije gostiju u Matici srpskoj, koja sama već duže vreme intenzivno dela u saglasju sa novim identitetskim pokretima evropske desnice. Mislim da i sadašnji predsednik dr Dragan Stanić ima vrlo jasnu i usmerenu kulturnu akciju, a Matica srpska je oduvek reflektovala većinske stavove vojvođanskih i novosadskih kulturnih elita (kako se inaugurišu elite, mnogo je teže i kompleksnije pitanje). Ne sumnjam da ni danas nije drugačije. Ako pak jeste, biće još izbornih skupština, a Matica pripada svima nama – onoliko koliko smo spremni da se angažujemo oko nje.

Autor je istoričar