Prezasićeni smo, bolje reći zgađeni licemernim propovedima

Ima li u tome ičeg neočekivanog?

Nema! Evropa je do kraja obelodanila svoje licemerje stavljajući bestidno do znanja da je zanima jedino goli interes. Da vrednosti za koje se tobože zalaže – ljudska prava, poštovanje zakona, slobodni mediji, pošteni izbori – nemaju nikakvu težinu.

Da ih lako oduva i slabašni povetarac.

Pravdajući se da to čine radi „stabilnosti“ brižljivo se čuvaju da priznaju da ta reč označava takođe odsustvo promena, što će reći nepromenljivost vlasti.

Dokle?

Pa sve dok uslužni „izvođači radova“ ne isporuče sve na šta su se – radi ostajanja na vlasti – obavezali. Nemcima litijum, Francuzima ček na basnoslovnih tri milijarde evra za „rafale“ (uz sve već ranije isporučeno), svim drugim potražiocima preostala dobra.

Istini za volju u „velikoj rasprodaji“ se i „čelični“ i manje rđajući „prijatelji“ podmiruju: Kinezi bakrom i zlatom iz Bora, Rusi energetskom zavisnošću, Arapi poljoprivrednim zemljištem, Amerikanci nekretninama među kojima i onim zaštićenim kao „kulturno dobro“.

Šta još može da se isporuči? Pa nije bogzna šta ostalo. Na obe strane, nažalost. Na jednoj strani je sve manje upotrebljivih izvora. Možda samo ljudi koje nameravaju da odvrate od uzgajanja malina tako što će ih gurnuti pod zemlju da kopaju litijum.

Na drugoj je sve manje poverenja u evropske vrednosti koje se kao dimna zavesa, kao zavesa u pozorištu, poturaju da se skrije ono što se na sceni dešava.

Na njihovu žalost nema te zavese koja može da prikrije neporecivu istinu da se Evropa koju smo voleli pretvorila u lihvarsku zajednicu. U konglomerat vulgarnih poslovnih interesa čijim je akcionarima svejedno šta će biti sa narodom zemlje sve dok im zavisnik od vlasti isporučuje obećano.

To je i razlog što su poslušnom „izvođaču radova“, prema njegovom rečima, „napumpali“ posustalo samopouzdanje. Iako je – kao velemajstor izvrtanja pojmova – i ovaj predstavio dubeći na glavi, istina je da su ga u jeku najmasovnijih protesta (i u kontinentalnim razmerama) primili najviši evropski zvaničnici. Da se bestidno pretvaraju da ih ne vide.

Nemoguće je – uz svo žaljenje – da poštujemo takvu Evropu.

Zamolili bismo, ipak, njene zvaničnike da nas bar poštede saveta o ljudskim pravima, poštovanju zakonitosti, slobodnim medijima, stabilnosti i neophodnim reformama.

Najviše zbog toga što smo prezasićeni, bolje reći zgađeni licemernim propovedima. Bilo bi, otuda, šteta da se ispovratimo na briselsku idilu. Što se nas tiče biće sačuvana makar u sećanju. Aufwiderzen.

Autor je publicista i novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.