Foto: EPA/ANDREJ CUKICAko student Bogdan Jovičić – o kome „Prijatelj studenata“ piše u svom najnovijem pismu studentima od 20. septembra, jednom od mnogobrojnih obraćanja koje mesecima čitamo – može da izdrži pritvor još od sredine avgusta i prisustvovanje očevoj sahrani „vezanih nogu lisicama i lancem pod policijskom pratnjom“, kako se u pismu navodi, zašto anonimni „univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu“, kako stoji umesto potpisa – ne može da izdrži svoj potpis imenom i prezimenom na lični stav u dnevnom listu „Danas“?
Kao što Bogdan Jovičić „ne bi trebao biti u pritvoru, jer je sa drugim građanima pružao legalan i pravedan otpor nasilnom režimu“ tako i „Prijatelj studenata“ ne bi trebalo da se krije, jer daje savete i teorijski potkrepljuje „legalan i pravedan otpor nasilnom režimu“. Ili se on nepotpisivanjem štiti od opasnosti da i sam bude „u očima vlasti kršitelj zakona“?
Koga i čega se plaši anonimni profesor, a ne plaši se student Bogdan Jovičić?
Kako se to Bogdan Jovičić transformisao „iz anonimnog učesnika protesta u jednog od simbola otpora i stradanja“ kada je uvek bio tu ličnim prisustvom i časnim imenom i prezimenom?
Kako ga je država represijom uzdigla do simbola?
Pominjanjem još i studenta Pavla Cicvarića koji je na protestu u junu javno, jasno, glasno i uživo govorio, a trpeo veliko maltretiranje i pretnje, anonimni „Prijatelj studenata“ tvrdi da „slučajevi Bogdana Jovičića i Pavla Cicvarića, posmatrani zajedno, otkrivaju sofisticiranu i prilagodljivu prirodu državne represije“.
O kojoj sofisticiranosti i prilagodljivosti državne represije je ovde reč?
Kako je time država „bezličnom protestnom pokretu dala ljudska lica sa kojima se građani mogu identifikovati“?
Zar sve to nisu mladi ljudi iz naših porodica i komšiluka čija lica dobro poznajemo i veoma volimo?
Čemu služe gromopucatelni pokliči o „simbolu nepravednog stradanja“ za mladog Jovičića i o „simbolu hrabrosti“ za mladog Cicvarića?
A gde je hrabrost „univerzitetskog profesora“ da se na svoj tekst potpiše?
Zar ovakvo užareno i argumentovano pozivanje mladih na otpor ne obavezuje pozivara na potpis?
Zar mladi do sada nisu pokazali da zaslužuju da čuju ime i prezime svog profesora i savetodavca, pa makar im se i sam pridružio u provlačenju kroz blato društvenih mreža i tabloida?
Ili je to za njega preveliki rizik?
Šta anonimni profesor to čuva što drugima ne savetuje da čuvaju, već ih ohrabruje u ličnom žrtvovanju?
Zar do sada nismo dovoljno mladih rasterali po frontovima i tuđinama?
I hirurg, koga takođe pominje anonimni profesor, hrabro operiše i stavlja svoj potpis na operaciju i otpusnu listu pacijenta rizikujući sve – i živote i karijeru – zašto je problem da se na savete mladima potpiše jedan univerzitetski profesor i to stručnjak za tranzicionu pravdu“?
Gde je tu pravda?
Gde je tu odgovornost za javno izrečenu reč?
Zar i mi, čitaoci lista „Danas“, ne zavređujemo da znamo to profesorsko ime i prezime ili mu nismo dorasli?
Zar i novinari-početnici ne stoje profesionalno uz svoje ime?
Nema smisla dalje ni dublje analizirati pisma ovog anonimusa dok se ne potpiše, ali ima mesta za čuđenje što dnevni list „Danas“ objavljuje nepotpisane sadržaje koji itekako imaju uticaja u javnosti. Mnogi od nas starijih se sećaju pogubnog uticaja nepotpisane humoreske „Vojko i Savle“ u dnevnom listu „Politika“ januara 1987. godine. Zar od tada nismo ništa naučili o javnoj reči, časti i odgovornosti?
Zar upravo sakrivanje od javnosti i izbegavanje odgovornosti nisu izazvali proteste studenata i građana posle pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine?
Autorka je dramaturg
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
