Primer plastičnog objašnjenja paradržave

„Vama (ministru) dolaze tzv. koordinatori. Oh, oni su strah i trepet. Koordinatori stranke po regionima da vam na fin način predoče ko treba da bude direktor, a ko načelnik tu i tu. To uglavnom ide po partijskoj liniji, sa čim nemam problem ako se radi o ljudima koji imaju stručni autoritet“, rekla je i dodala da donesu „oko 80 odluka, a recimo pet minuta traje sastanak. Vi ne znate ni za šta glasati. Znači, verovatno u SNS-u i ima ekipa koja to sve sprema. A ono što je najtragičnije od svega – vi za svaki zaključak Vlade ili uredbu morate da imate obrazloženje koje pišu pravnici i zakonodavstvo. Vrlo često imate samo odluku, a kada kliknete da pročitate obrazloženje – prazan dokument. Nema ništa u njemu. Nisu stigli da napišu ljudi, jer verovatno moraju i oni neku gimnastiku da izvedu da bi to sve bilo po zakonu.“

Ne znam plastičniji primer za objašnjenje paradržave od pomenutog kazivanja prve na listi vladajućeg kartela za parlamentarne izbore iz 2022. godine. Logika kontrole nad institucijama od strane koordinatora, koji, kao kakvi dostavljači brze hrane, isporučuju zahteve ministrima i kontrole odluka od strane partijskih moćnika, u funkciji je njihove neporecive posvećenosti materijalnom bogatstvu, gde ih ne spaja ništa drugo do težnja za još većom grabeži.

Tajkuni mogu da opstanu samo grabeći još više. Kad bi se zaustavili, bili bi uništeni. To je večiti problem moći malih zajednica. Vođa ne može da se povuče pre nego što se osigura da neće biti gonjen, a njegovo bogatstvo zaplenjeno. Isto važi i za svitu oko vođe. Mnogi su, od društvenih pigmeja, stranački promovisani u društvene kolose i logično je da samodržavlje na vrhu i dominaciju nad stanovništvom na dnu smatraju jedinim njima razumljivim režimom.

Taj groteskni cirkus u razmetljivosti, pakosti ili podlosti gradio je sopstveni vrednosni sistem, sve do trenutka dok studenti i građanstvo nisu masovno izašli na ulice. Moć je iščilela i sada se jedino režim preostalom silom održava, potpomognut još uvek nepresušenim finansijama za potkupljivanje. Poslednji boravak u Nišu pokazao je da je i prvom u osvajačkom pohodu na srpsko društvo i državu ponestalo glumačkog dara i majstorstva simulacije za lako manevrisanje. Taj simulakrum moći pokazao je svoje karikaturalno lice.

Kako je i u gore navedenom citatu Danice Grujičić jasno da je u egzekutivi principijelni izvor korupcije i da je brana istoj u legislativi, opstanak države usloviće procesuiranje sveukupne svite kojoj je korupcija bila vodilja ka sopstvenoj životnoj promociji. Otuda sinhronizovani napadi kartela na pravosudne organe, a posebno na Tužilaštvo za organizovani kriminal. Teško će to ići jer je i nivo korupcije povezan sa strukturom moći u stranačkoj hijerarhiji. Oni koordinatori samo su drugi ili treći ešalon na hijerarhijskoj lestvici.

Glavni igrači su, po svemu sudeći, klijenti investicionog fonda SNS, o čemu su istraživački novinari izvestili nedavno javnost, obelodanivši imena glavnih klijenata. Režim koji je sopstveno utemeljenje gradio na trgovini – i simbolički i bukvalno – protežući trgovinu na sve sfere života, pa tako i na vrline članova zajednice, nije razumeo da se nijedna zajednica ne može bez vrline održati. Koliko je i Danica Grujičić žrtva takvog režima, verujući u profesionalnu suprematiju kao ulaznicu koja zajednici daje doprinos, neka sama proceni – kao i potencijalni čitalac ovog članka.

Autor je doktor političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.