Pristalice rudnika u Jadru nisu u pravu

Ovakve stvari se u nauci ponekad dešavaju. Bilo je slučajeva u poslednjih nekoliko decenija, a verovatno i ranije, da su se posle izvesnog vremena radovi koji su već publikovani povlačili iz štampe, nekada i posle više od dve decenije od publikovanja. Međutim, ovakva praksa je vrlo retka. Takođe, autoru ovog teksta nije poznato da je naučni rad nekog od srpskih hemičara imao sličnu sudbinu.

Budući da je ova informacija preneta i u dnevnoj štampi, zaslužuje da se malo detaljnije interpretira.

Prvo, treba poći od činjenice da je časopis u kome se sve ovo odigralo u kategoriji visoko rangiranih. Impact Factor (IF) za 2024. godinu mu je visokih 4,30. Prema njemu on se prema KOBSON-ovoj kategorizaciji časopisa svrstava u kategoriju M21.

U svim časopisima sa Science Citation Index (SCI) liste procedura za evaluaciju radova je slična i vrlo stroga: rad prima glavni urednik časopisa, i ako proceni da je rad pogodan za štampanje, on šalje tekst sa prilozima recenzentima.

U poslednje vreme su to najčešće tri osobe sa prepoznatljivim naučnim iskustvom i renomeom u odgovarajućoj oblasti. Recenzenti, procenjuju da li se rad prihvata bez izmena, sa malim izmenama, sa velikim izmenama, ili je za odbijanje.

Ukoliko rad odbije makar i jedan od recenzenata, glavni urednik časopisa obaveštava autora za korespondenciju da rad nije prihvaćen za štampu. Ponekad to pravo glavni urednik zadržava čak i u slučaju da su sva tri recenzenta rad prihvatili. Ukoliko se rad predlaže za štampu, prema instrukcijama recenzenata, autori rad koriguju, nakon čega glavni autor, donosi konačnu odluku o prihvatanju rada za štampu.

Celu tu proceduru morao je da prođe i rad Đorđević D. i dr. u Scientific Reports. Lako je zaključiti zbog čega se retko dešava da se posle tako složene procedure za evaluaciju, rad nakon štampanja naknadno povuče. Moguće je da se to dogodi ukoliko neko naknadno ukaže na krupne materijalne greške napisane u radu. Međutim, u takvim slučajevima prikladnije je da se u istom časopisu objavi tzv. „Comment“ na već objavljen rad.

Najvažnije pitanje je da li su oficijelni razlozi uredništva za povlačenje iz štampe („retracted article“) bili razmatrani od strane autora u već sprovedenoj fazi evaluacije i da li su oni već imali priliku da odgovore na takva postavljena pitanja.

Neka dublja analiza događaja verovatno bi nas odvela u sumnju i u političke inpute koji su inkorporirani u sudbinu ovog naučnog rada. Pristalice otvaranja rudnika litijuma u Jadarskoj oblasti politikanstvo će pripisati autorima, a protivnici rudnika političkim pritiscima moćne rudarske kompanije na uredništvo časopisa. Neki će u ovom slučaju političke motive pripisati i jednima i drugima.

Kao geohemičar i hemičar u oblasti hemije životne sredine sa decenijskim iskustvom, autor ovog teksta svakako bi mogao da pronađe manjakovosti u interpretaciji rezultata, izboru referenci, zaključcima koji su izvedeni iz rezultata i njihove interpretacije, a time i u formulisanju naslova. Možda bi postavio i pitanje kompetentnosti nekih od potpisanih autora za ovakvu jednu smelu studiju. Međutim, ako se ima u vidu sve prethodno navedeno, ipak se nameće zaključak da je najveća odgovornost za ovaj događaj na uredništvu časopisa. Sve bi bilo toliko obično da su rad procenili na valjan način i da su na vreme insistirali na izmenama od krucijalnog značaja. Autori bi ili izmene učinili ili pak na osnovu osmišljene ideje i dobijenih rezultata na tražene zahteve ne bi mogli da odgovore. Tada bi rad bio odbijen.

A neprihvatanje rada za publikovanje u nekom naučnom časopisu je u našem poslu toliko obična, pa i česta pojava.
Jedno je sigurno, ceo ovaj događaj ne predstavlja nikakav dokaz da su pristalice otvaranja rudnika jadarita i proizvodnje litijum karbonata u jadarskoj oblasti u pravu. Devastiranje jednog od najplodnijih i najlepših delova Srbije, vrlo izvesno zagađenje izvorišta kvalitetne vode, opasnost od akcidenata zbog upotrebe ogromne količine jedne od najagresivnijih neorganskih kiselina, kakva je sumporna, u planiranom tehnološkom postupku, kao i opasnost koja bi decenijama, pa i vekovima u budućnosti pretila od formiranih jalovišta, čini više nego dovoljne razloge da se bude protiv otvaranja rudnika.

I ne samo za nas kojima je životna sredina na srcu i na duši. Kada se svemu ovome doda potpuna netransparentnost u procesu odlučivanja, a time i sumnja u istu takvu i toliku korupciju, kao i vrlo upitan ekonomski interes koji bi Srbija i njeni građani imali od ovog rudnika, bilo kakvo dvoumljenje nestaje. Srbija u svoju budućnost mora da ugrađuje druge pristupe i druge oblasti, a ne da sledi primer brojnih nerazvijenih rudarskih kolonija.

Autor je profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.