Pritisak anonimnih izvora

Kao i šira javnost iskreno potreseni na vest o avionskoj katastrofi u Indiji, piloti Srbije duboko saosećaju sa porodicama poginulih, kao i sa porodicom našeg kolege Glušice.

Nažalost, bombasti napisi u poslednje vreme ukazuju na pritisak anonimnih izvora o konačnom saznanju šta se tada dogodilo i što je najvažnije na pouke šta treba činiti u avijaciji da se tako nešto nikada ne ponovi.

Pokušaću u nekoliko reči da približim kako vama tako i široj javnosti da se u praksi na terenu u ovakvim slučajevima katastrofalnih udesa UVEK odvijaju dva paralelna procesa.

Jedan je proces potpuno u sklopu regulisanih odnosa po međunarodno predviđenim protokolom organizacije ICAO (Međunarodna organizacija za civilni vazdušni saobraćaj). Ova organizacija propisuje sva dokumenta potrebna za odvijanje avio-saobraćaja, i to svojim aneksima kojih ima preko 20. Aneks 13 je posebno namenjen slučajevima istrage udesa i nezgoda aviona, gde je detaljno određeno ko ispituje udes (komisija stručnjaka), koliko to traje i šta se sve ispituje (vremenski uslovi, uslovi rada, kontrola, aerodrom, kompanija, piloti…). Kada ovakva komisija sastavi svoj izveštaj, on se objavljuje i iz njega se može utvrditi uzrok kao i preporuke da se ovako nešto ne ponovi.

Drugi proces je pravne prirode gde svaka država pokreće sudski postupak istražne prirode. Presude donete o eventualnoj krivici uopšte ne moraju da uvažavaju izveštaj za to određene stručne komisije i vrlo često su suprotnih stavova.

Naravno, ne ulazeći u raspravu celishodnosti ova dva procesa (što je slučaj i u našoj državi), javno publikovane informacije na način kako to čitamo poslednjih dana u javnim glasilima može naneti nepopravljivu štetu, i to dugoročno kompletnoj profesiji pilota. Činjenica je da se srpski piloti nalaze rasuti svuda u svetu, i to brojem skoro 1:1 u odnosu na pilote koji rade u Srbiji, decenijama unazad što je dokaz o kvalitetu koji se ne može osporiti.

Stvaranje ružne slike o pilotima iz Srbije čak u sredini odakle potiču, a pri tom ne uzimajući u obzir celokupan sklop činjenica šta je prethodilo samom događaju neprimereno je i najmanje otvara prostor namerama ostalih činilaca (kompanija u Indiji kroz eksploataciju resursa pilota, države Indija kroz njene propise, samog aerodroma kao načina opreme i izgrađenosti, osiguravajućih kuća, proizvođača aviona) da se izvlače gurajući odgovornost što dalje od sebe.

Nikada nemojte dovoditi u pitanje sumnju da je najjednostavnije okriviti pojedinca – strano lice a ne sistem, posebno ako ne može da se brani, niti se očekuje da ga neko sistemski brani. Pri tom ne treba bežati od odgovornosti za izvršenje svojih obaveza kao i mogućih grešaka.

Ako se potrudite da ovaj problem malo šire sagledate, neminovno ćete doći do zaključka da su ovo suštinski vrlo tendenciozno pakovane vesti. Po ovom principu, viktimizacijom pilota izvršen je pritisak i na italijansko sudstvo i javnost Italije povodom pada aviona kompanije „Tuninter“ koji se dogodio 2005. godine. Oba pilota su osuđena na višegodišnje zatvorske kazne, iako je istraga pokazala da su krajnje profesionalno obavili svoj posao, a pred Evropskom komisijom je pokrenuto pitanje osude u javnosti učesnika u vazduhoplovnim udesima i incidentima pre nego što započne zvanični sudski proces.

Ako bi neko smogao u novinarskom smislu snage da dođe do prave istine, shvatio bi da je nesreća u Indiji splet više okolnosti, a prevashodno zamor koji, nažalost, nije stran ni pilotima. Ko je tu osim njega trebalo da vodi računa o tome jasno je napisano u važećim regulativama.

Autor je predsednik Udruženja linijskih pilota Srbije