Profesor Pravnog fakulteta: Šta je najveći uspeh studentskih protesta?

Društvene nauke ukazuju na dva razloga zbog kojih ulični protesti u Srbiji nisu bili uspešni. Prvo, zato što su bili ukorenjeni u srednjim slojevima i nisu uspeli da privuku i druge društvene grupe (radnike i poljoprivrednike pre svega, ali i stručne zajednice kao što su nastavnici, advokate, lekari itd), i drugo, zato što svoje vrlo često uopštene zahteve učesnici i nosioci protesta nisu uspeli da pretvore u konkretne političke ciljeve za koje će se boriti kako na ulicama, tako i na biralištima. Studentski protest 2024/25 je uspešniji od ranijih u pogledu mobilizacije društva, ali mu preti druga opasnost – otklon od politike ili apolitičnost. U narednim redovima obrazložiću ovu tezu.

Protesti „1 od 5 miliona“, „Protiv diktature“ i „Srbija protiv nasilja“ bili su protesti atomizovanih građana koji su na njih dolazili kao pojedinci, a ne kao članovi nekih društvenih grupa (kao stanovnici nekog kraja, članovi sindikata ili stranački aktivisti). Nosioci protesta bili su srednji slojevi koji nisu uspevali da izgrade mostove prema drugim grupama kao što su radnici i poljoprivrednici. Nasuprot tome, studenti uspevaju da na građanski angažman podstaknu ne samo srednje slojeve (na primer, advokate i nastavnike), već i druge aktere (poljoprivrednike, vozače i taksiste). Oni grade koalicije koje dublje potresaju vlast nego ranije i verovatno je to najbolji put da pred pritiskom celog društva vlast čini ustupke. Ali, u jednom ključnom smislu ne razlikuju se od ranijih protesta – oni su apolitični.

Sociološka istraživanja pokazuju da učesnici protesta u Srbiji, kao i građanski aktivisti, smatraju da su njihovi protesti usmereni na opšte ciljeve kao što su sloboda, pravna država i demokratija, a da u svojoj osnovi nisu politički ili makar ne stranački. Sebe doživljavaju kao društveno, ali ne i kao politički aktivne. Odbijaju da svoje zahteve za društvo bez nasilja, za odgovornost vlasti, za slobodu medija, predstave kao ono što ti zahtevi jesu – politički. Konačno, ograđuju se od stranaka i politike, pogotovo od opozicionih stranaka, koje su delegitimisane posle niza loših poteza i decenije negativne medijske kampanje.

Studentski protesti kreću se sličnom putanjom i ako budu neuspešni, to će biti iz istog razloga koji je sahranio i prethodne proteste – zbog toga što studenti svoje zahteve nisu uspeli da pretvore u političke. Taj zadatak nije lak, ali ni nemoguć. Za početak, treba priznati da crkva, Evropska unija, nevladine organizacije ili sindikati ne mogu prevesti studentske zahteve na političku i stranačku ravan i tu se za njih boriti. Mala je verovatnoća da će to učiniti i studenti. Pod pretpostavkom da čak i uspeju da naprave političku organizaciju, odmah će se suočiti sa svim problemima s kojima se suočavaju opozicione stranke – sa organizacionim problemima, ličnim ambicijama i ideološkim razlikama i tada, po definiciji, neće biti onako iskreni, neuprljani i zaštićeni od javne kritike kao sada.

Prirodno bi bilo da opozicione stranke politički artikulišu zahteve studenata i građana koji protestuju. Međutim, one kao da se skrivaju iza studenata i očekuje da će oni nekako razrešiti krizu u kojoj se nalazimo. U tome im pomaže i opoziciona javnost stalnim insistiranje na apolitičnosti protesta i traženjem novih političkih lica, zaboravljajući koliko rada i vremena je potrebno da se izgradi stranka i obezbedi prepoznatljivost novih lica. Rezultat je jedna vrsta infantilizacije i pasivizacije građana i političkih stranaka.

U ovom trenutku, studenti su verovatno jedini akter koji može politička pitanja vrati na političku ravan. Utoliko pre što u osnovi današnjih protesta stoji jedna jednostavna politička ideja – sloboda. Tri meseca demonstriranja jasno pokazuju da u našem političkom sistemu institucije ne mogu da rade svoj posao, a zakoni ne mogu da važe za sve. Zato se nijedan studentski zahtev ne može ispuniti u okvirima postojećeg sistema, a sistem se može promeniti samo slobodnim izborima na kojima učestvuju slobodni građani i slobodno biraju. Ako nosioci i učesnici protesta hoće da pretvore svoje zahteve u nešto za šta se i drugi ljudi u Srbiji mogu boriti – onda su to slobodni građani i slobodni izbori.

Da bi do toga došlo, opozicione stranke, studenti i kritička javnost moraće da se oslobode straha od politike i besmislenog ideala apolitičnosti. To je studentski i građanski Rubikon koji je, čini se, malo ko spreman da pređe. Ko bude prvi skupio hrabrosti i mudrosti i našao način da to uradi, učiniće da politika protesta konačno iznedri rezultate.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.