foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Uvodna napomena: Profesorku Tatjanu Simić sreo sam samo jednom u životu, kada smo – ima tome verovatno više od četvrt veka – oboje bili pozvani na neki naučni skup u BiH. Rekla mi je tada da ima troje male dece, koja bi sada morala da budu već u trećoj ili četvrtoj deceniji života. Ne poznajem ih, kao ni njenog brata, profesora urologije, ni supruga, profesora kardiologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (MFUB).
Događaj: Etički odbor Srbije, osnovan na predlog Ministarstva zdravlja pre šest godina, razmatrao je zahtev Uprave za biomedicinu istog tog Ministarstva i 18. juna o.g. zaključio da se podnese krivična prijava protiv profesorke Simić. NJeni gresi su sledeći, prema dramatično intoniranoj najavi režimske novinarke: a) nije registrovala DNK biobanku (uzorke za genetičku analizu); b) koristila je „običan“ zamrzivač (retki su „neobični“ zamrzivači); c) zamrzivač je bio „pun delova tela“ (ponavljaju se ta i slične sintagme – „delovi tela“, „neko uzme deo vašeg tela“ – mada je reč o uzorcima tkiva), pa se nameće utisak o razbacanim nogama, rukama i glavama; d) u okviru projekta „Uromol“, ti „delovi tela“ su slati u Dansku „bez pristanka pacijenata, bez etičkog odobrenja i bez ikakve kontrole“.
Politička pozadina: Na poslednjim izborima za dekana MFUB, Tatjana Simić je pobedila režimu neomiljenog kardiologa Gorana Stankovića. Imala je podršku ministra zdravlja, pa je doživljavana kao naprednjački kadar. Međutim, tokom studentskih protesta su je sopstvena savest, dekanski kolegijum, društvene okolnosti ili sve to zajedno naterali da se pretežno stavi na stranu studenata. Kazna je bila surova. Suprug i brat su joj promptno smenjeni sa rukovodećih pozicija na kardiologiji, odnosno na urologiji, a šikaniran je i njen sin, mlad lekar na ginekologiji.
Sistem funkcioniše (skoro) savršeno. Prljave poslove obavlja neki aparatčik, u konkretnom slučaju direktorka Kliničkog centra Srbije Jelena Drulović, koja ajhmanovski poslušno – nema tu ničeg ličnog, ona i ne zna ljude na čije sudbine utiče – „samo obavlja svoju dužnost“ potpisnice drugde donetih presuda. Tužan kraj jedne akademske karijere.
Funkcioneri su tu da ucene i da najave pretnje. Nekada to čine šicerovski perfidno (ko se seća „Salaša u malom ritu“), a nekada prostački bahato, uz dranje i psovke. Profesorka Simić je do sada odolevala tom teroru. Koliko će još izdržati – ne zna se. Ostavljeno joj je leto da se pokori; u protivnom joj se u „samostalnom“ tužilaštvu priprema coup de grace. Režimu je važno da je slomi, i to ne toliko zbog nje same, koliko zbog nauka drugima da se ne napušta brod koji tone.
Kontekst. Ne znamo da li su profesorka Simić i njen brat imali formalno odobren naučni projekat ili su istraživanje obavljali „o svom ruhu i kruhu“. I jedno i drugo je legitimno, pod uslovom da se poštuju etički standardi. Dopustimo da oni to nisu činili i da su napravili određene propuste. Ostaju dve činjenice.
Prvo, i Tatjana Simić i Dejan Dragičević su ozbiljni istraživači, sa rezultatima i ugledom iznad proseka sredine u kojoj obitavaju, a profesorka Simić je i redovna članica SANU. Drugo, UROMOL je međunarodni naučni projekat u kojem učestvuje 10 evropskih kliničkih centara. Cilj je ispitivanje molekulskih karakteristika tumora i biomarkera važnih za njihovu progresiju. Danska ima vrlo stroge kriterijume o biobankama (https://researchethics.dk/guidelines/guidelines-on-biobanks) i malo je verovatno – upotrebićemo eufemizam za neverovatno – da bi prihvatila „delove tela“ nepoznatog porekla.
No, vratimo se realnosti u Srbiji. Istina je da se često ne traži formalna pisana saglasnost od pacijenta kada se njegov uzorak krvi ili drugog biološkog materijala šalje drugoj laboratoriji. Posebno je to retkost kada je, kao u ovom konkretnom slučaju, ceo postupak u interesu samog pacijenta.
Pitanja za Etički odbor. Da li su ponosni na svoju odluku? Za koliko su svojih kolega podneli krivične prijave tokom šest godina postojanja (jednu, dve, tri ili malo više)? A koliko su osoba, odgovornih za ozbiljne prestupe, poštedeli krivičnog gonjenja? Zar je moguće da nisu svesni drastičnih kršenja etičkih normi masovnih razmera u našem zdravstvu i medicinskoj nauci?
Kako to da im smeta stvarno obavljeno istraživanje – ponavljamo uz određene propuste – a ostaju ravnodušni prema izmišljenim rezultatima, falsifikatima i sličnim prevarama? Da li je više kriv profesor Dragičević koji nije – ako zaista nije – ponudio „informed consent“ ili njegove kolege koje se nisu ni trudile da pregledaju pacijente, već su prepisale članak japanskih autora i objavile ga pod svojim imenom? Odriče im li odbor krivicu zato što nisu imali pristup pacijentima u dalekom Japanu ili nudi neko manje suludo opravdanje? Pošto Etički odbor Srbije „koordinira rad etičkih odbora u zdravstvenim ustanovama“, kako tumači njihovu pasivnost kada je reč o kapitalnim etičkim prekršajima?
Pitanja je još mnogo, a prostora malo. Pretpostavljam da će se članovi odbora pravdati da im je za profesorku Simić stigao zahtev iz Ministarstva zdravlja, pa eto… moralo se. Zvuči jadno i sramno, posebno ako se pogledaju nadležnosti ovog važnog i, pretpostavlja se, nezavisnog organa. Ne treba štedeti ni profesorku Simić, ali je normalno da se za sve ima isti aršin, pa da se sudi prema stepenu krivice. A njena je, u poređenju sa prestupima kojima bi morao da se bavi Etički komitet Srbije, vrlo mala.
Autor je penzionisan profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
