Prosvetni radnici i učenici odlučili su da je dosta

Ministarstvom rukovode kadrovi iz devedesetih godina čije su kompetencije upitne imajući u vidu da za preko 30 godina nije postignuta niti jedna velika i progresivna promena. Skoro svi skorašnji projekti Ministarstva prosvete, koji su imali imalo obiman karakter su propali, počevši od Državne mature koja je volšebno i bez obrazloženja, po ko zna koji put, odložena, pa do neslavno završenog prošlogodišnjeg Zdravitasa. Naravno, sve te projekte su, poput većine mera koje Ministarstvo donese, pratila negodovanja, ali i aktivne kampanje i protesti protiv njih. Međutim, uvreženo je mišljenje da otpor aktera u prosveti nije bio presudan za otkazivanje svih grandioznih projekata, već da je to čista nesposobnost prosvetnih vlasti da ih sprovedu.

Naravno, kap koja prelije čašu najčešće bude nepostojanje dijaloga zbog njihove iluzorne samouverenosti. Najbolji primer za to je još uvek smešni fijasko Ministarstva prilikom organizacije probe Državne mature koja je propala u prvim satima prvog dana, pa je istog poslepodneva otkazana za naredni dan. Generator problema u prosveti je Ministarstvo nedostojno prosvete.

Odnos prosvetnih vlasti prema školstvu je, sve očiglednije, protivan interesima nastavnika, učenika, pa i roditelja. Najbolji prikaz ove tvrdnje je situacija u Vazduhoplovnoj akademiji za koju je ministarka pokazala potpuno odsustvo volje za razrešenjem. Tamo je smenjen iskusni i stručni direktor, a doveden je funkcioner vladajuće partije bez ikakvih kompetencija u avijaciji. Iako nestručni kadar nigde ne bi smeo da bude na funkciji, očigledno je da je vazduhoplovstvo grana koja najmanje sme da trpi nekompetenciju. Nakon smene, pobunili su se nastavnici, nije bilo dovoljno. Pobunili su se roditelji, odgovorni su ćutali. Pobunili su se učenici, ministarka se bavila pretnjama štrajkačima. Podnete su ostavke jedinih međunarodno sertifikovanih predavača i školskog odbora, te je delatnost škole dovedena u pitanje. Rezultat je ništa. Iako su se sve strane školskog života jasno, glasno i ujedinjeno pobunile, Ministarstvo se oglušilo. Ovaj skandal je najbolja paradigma malignog odnosa Ministarstva prema obrazovanju.

Nakon što su se sakupljale godine poniženja prosvete, te akumiliralo nezadovoljstvo, ovakav odnos se Ministarstvu obio o glavu jer su prosvetni radnici i učenici odlučili da je dosta. Slažem se, samo mislim da je odavno dosta. Nastavnici, đaci, ali i studenti su glasno istakli da je ovakav odnos nedopustiv. Studenti su čak otišli i korak dalje, pa se u četvrtom zahtevu navodi da je neophodno povećanje budžeta za obrazovanje imajući u vidu da je on daleko ispod evropskog proseka prema učešću u ukupnom budžetu.

Odgovor Ministarstva, zajedno sa premijerom Vučevićem, bile su krajnje besmislene pretnje. Pretili su otkazom oni koji su doveli državu u situaciju da nastavom niko ne želi da se bavi. Nastavničke smerove upiše jednocifren broj brucoša, a većina ih i odustane tokom studija. Ponižavali su, pretili su, vređali su, a na kraju se ministarka setila da možda ipak želi dijalog. Zatražila je dijalog sa studentima. Jedini je problem što ministarka nema nikakav integritet jer ga je izgubila kada je učešćem u vlasti devedesetih godina generisala i raspirivala mržnju među narodima bivše Jugoslavije, a dignitet je izgubila svojim tridesetogodišnjim sedenjem u raznim foteljama. Sa takvim osobama studenti ne razgovaraju!

Pošto u konstruktivnosti Ministarstvo nema iskustva, najviše vole da šalju pretnje i manipulacije. Međutim, u pokušaju manipulacije se sapletu sami o svoje izjave. Ministarka je sa ponosom izjavila da je svega 3% škola u blokadi, dok je najavila i produženje školske godine zbog obustave. Pa, ministarka, nećete valjda mučiti većinu zbog ,,agresije“ te troprocentne manjine. Mada im i pretnje padnu u vodu kada se dostojanstveni prosvetni inspektori ogluše da po naredbi uteruju strah ili oni koji to nisu, budu veličanstveno dočekani u školskim holovima. Upravo ti dočeci su najjača poruka ovih dana. Čelni ljudi Ministarstva će slomiti zube upravo na tom magičnom zajedništvu koje škole stvaraju, a kog oni nisu svesni. Škole generišu jedan potpuno emotivan, ali i snažan, osećaj zajedništva (bivših) učenika, nastavnika i roditelja koji je nemoguće slomiti.

Problem nastaje kada oni koji su iz škole bežali, ne razumeju potrebu onih koji su u školu išli srcem da istu brane po svaku cenu.

Pokušava vlast i da zastraši studente tobožnjim posledicama na fakultetima, ali kad se ispostavi da su njihove tvrdnje laž, oni protivno svakoj logici te laži pojačaju. Čak i kada ih rektor, profesor Vladan Đokić (čiji govor je izazvao neizmeran ponos među studentima), demantuje, oni nastavljaju sa pokušajem sejanja straha. Pokušavaju i fizičkim napadima da pokolebaju studente, ali zbog manjka iskustva nisu svesni sa kojim ponosom studenti brane svoje fakultete i svoj Univerzitet. Pogledajte sa kojim pouzdanjem studenti vijore zastave svojih fakulteta i Beogradskog univerziteta na protestima. Osećaj, koji imamo kada zajedno stanemo iza zastave fakulteta nezamenljiv je. Studenti, zajedno sa svojim profesorima, uče lekciju da se na Univerzitet ne udara one koji su boravak na njemu verovatno propustili. Nažalost, takozvani lojalisti to ne razumeju jer je njihov obrazovni domet na nivou onog Ćacija što ga je neko oterao u školu na zidu Jovine gimnazije pre neki dan. (kontekst: u noći kada su iscrtavani crveni srednji prsti, na zidu škole je osvanuo grafit ,,Ćaci u školu“).

U nerazumevanju te emotivne zajednice koja u školama nastaje, vlast pokušava da je slomi silom pozivajući se na zakone nakon što su ih godinama kršili i prilagođavali sopstvenim potrebama. Na Ustav se poziva onaj koji ga godinama svojim svakodnevnim delovanjem krši (koji studente isto tobož poziva na dijalog, ali ni sa njim ga neće biti jer nije nadležan ni za šta). Međutim, ta sila opravdana zakonom, ali bez bilo kakvih razumnih utemeljenja, je zbog te svoje karakteristike izvrgnuta ruglu uz šetanje inspektora po školama u kojima se raspada parket, krune zidovi, prokišnjava plafon, urušava fasada. Pozivaju se na Ustavom jemčeno pravo na obrazovanje zbog privremene protestne obustave rada dok škole već decenijama liče na objekte iz nekog distopističkog filma. Podsetio bih, ali i upozorio, na jedan vanvremenski citati iz dramskog speva ,,Gorski vijenac“ koji izgovara vladika Danilo: ,,Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“.

Čitaoče, izvinjavam se na, možda preteranoj, strasti uloženoj u tekst. Ona je izazvana porukom, koja nam se svakodnevno šalje, da smo mi budućnost ove zemlje. Bojim se jer smo mi budućnost ove zemlje samo ako ne odemo da budemo budućnost neke zemlje ,,zapadnog sveta“. Energiju ulažemo da bismo ostali budućnost svoje zemlje jer nijedan kofer nije dovoljno velik da u njega spakujemo emocije prema sopstvenom domu. Osećanja prema svom okruženju, prijateljima, gradu, komšijama, školi i kolegama su ta koja nas inspirišu da se borimo da ostanemo u državi dostojnoj života, jer je on samo jedan.

Autor je student, nekadašnji učenik Treće beogradske gimnazije i jedan od osnivača neformalnog udruženja srednjoškolaca „I mi se pitamo“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.