Ako država ima hiljade prosvetnih radnika koji „žele da rade“, imamo li i neku „rezervnu“ decu?

U poslednjih nekoliko meseci jasno je da je naše Ministarstvo izabralo pretnju kao način komunikacije sa zaposlenima u prosveti. Konstantno su upućivane pretnje direktorima škola, nastavnicima, sada se preti dekanima i profesorima univerziteta u blokadi. Svima se preti otkazima, smanjenjem plata, disciplinskim i sudskim postupcima.

Nije neka uteha, ali izgleda da nismo samo mi „na meti“ ovakvog ophođenja nadležnih ili nenadležnih institucija, budući da smo u poslednjih nekoliko dana svedoci pretnji policajcima i tužiocima, onima koji bi trebalo da nas štite od svakog bezakonja.

Kada sam pomislila da stanje u društvu, a najpre u prosveti, ne može biti gore, Ministarstvo prosvete je prevazišlo sebe i u pretnjama otišlo korak dalje. Juče je direktorima škola, posredstvom Školske uprave, stigao dopis Ministarstva u čijem potpisu ne stoji ime i prezime onoga koji je isti sačinio, niti pak njegova funkcija u odlazećem Ministarstvu, već umesto potpisa stoji „S poštovanjem, Ministarstvo prosvete“.

Interesantno je i da u dopisu nije naveden ni datum kada je isti sačinjen, te se pitam da li je napisan pre ili posle „pada Vlade“. U svakom slučaju, nadležno ili ne, Ministarstvo je ovim dopisom još jednom potvrdilo da nema adekvatan odgovor, niti da je u stanju da reši nagomilane probleme u prosveti, što je već postalo toliko očigledno, da bi se svako mogao zapitati da li to uopšte želi.

Ministarstvo koje „poštuje“ direktore zahteva od nas da normalizujemo stanje u školama tako što ćemo preispitati odgovornost nastavnika koji su u obustavi, ali i odgovornost učenika koji su u blokadi nastave. Ono što ovaj dopis čini drugačijim u odnosu na ranije je pretnja koja je, pored nastavnika, upućena nikom drugom do deci, učenicima od kojih je jedan deo i maloletan, a koja je opet ostavljena direktorima da je sprovode.

Ona bi podrazumevala hitno pokretanje vaspitno-disciplinskih postupaka protiv učenika i kada bismo postupili po ovom dopisu, do kraja školske godine gimnazije i srednje škole bi ostale bez učenika.

Ako država ima te hiljade prosvetnih radnika koji čekaju na birou i „žele da rade“ za platu koja je ispod republičkog proseka, kako smo nedavno mogli da čujemo od samog predsednika države, pitam se imamo li i neku „rezervnu“ decu?

Kakvu poruku treba da pošaljemo našim učenicima? Da nisu ispunili nečija očekivanja i da u školi nisu više dobrodošli? Da li je moguće da smo postali država i društvo kojima su potrebne prazne škole, škole bez učenika i nastavnika?

Stanje u školama, posebno u srednjem obrazovanju je alarmantno i zabrinjava činjenica da niko u Ministarstvu prosvete nije svestan da rešenje problema trenutno nije u pojedinačnom kažnjavanju nekog učenika, nastavnika ili direktora.

Ključ problema je u državnim institucijama koje već duže vreme ne funkcionišu, a rešenje kod onih koji su zaista blokirali državu i prisvojili njene institucije, te sada pretnjama i represijom pokušavaju da održe neodrživo.

Državi koja želi napred je prosveta jedan od prioriteta. Mora biti. Upravo to traže nastavnici. Pre svakog ranijeg sindikalnog zahteva, pre bolje plate, pre uslova rada, traže da postoji sistem i da funkcioniše država.

To traže i naši učenici koji ne traže bolje ocene, niti druge nastavnike, niti druge škole. To traže i studenti. Zato i jesu tako povezani njihovi zahtevi i zato jedni drugima ne prestaju da pružaju podršku.

Ovo je odlazeće Ministarstvo prosvete, koje će ostati upamćeno po tome što je svakim svojim postupkom izvelo sve više ljudi na ulice, zaposlene u školama, na fakultetima, učenike, studente, njihove roditelje.

Oni odlaze, mi ostajemo u školi. Ako ne kao direktori, a onda kao nastavnici u učionoci i kolege u zbornici. Zar se zaista dovodi u pitanje za čiju budućnost ćemo se boriti?

Autorka je direkortorka Muzičke škole „Josip Slavenski“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.