foto EPA/ANDREJ ČUKIĆPolitička propaganda može mnogo toga. Može da nas navede da poverujemo u laž. Može da nas ubedi da ne verujemo sopstvenim očima. Može da nam pomuti kritičko mišljenje i zdrav razum. Ipak, ni politička propaganda ne može baš sve. I ona ima svoje granice. Na primer, ne može da preinači biološke impulse od kojih zavisi naš opstanak, jer su u nama neiskorenjivo usađeni.
Jedna od centralnih tema evolutivne psihologije (i srodnih disciplina) jeste snažan poriv koji, kao ljudska bića, osećamo da zaštitimo potomstvo. Opstanak dece i mladih presudan je za prenošenje gena i očuvanje vrste.
Oni su istovremeno i najranjiviji. Zato u nama postoji duboko ukorenjen instinkt koji nas pokreće da učinimo sve što možemo da zaštitimo najmlađe. Spremni smo i na ličnu žrtvu da bi dete preživelo, jer od toga zavisi opstanak zajednice. Taj refleks zaštite nije pitanje ideologije ili politike. On nam je zapisan u genima. Nema te političke propagande koja ga može izbrisati.
Kada postanemo svesni primordijalnih bioloških motiva, postaje nam teško shvatljivo šta to vlast u Srbiji već godinu dana pokušava da uradi vodeći krstaški rat protiv sopstvene omladine.
Politička propaganda, kao osnovno oruđe vlasti, studente predstavlja kao arhineprijatelje Srbije, odnosno najveću opasnost po njen opstanak. Jezikom demonizacije i dehumanizacije („blokaderi“, „teroristi“, „fašisti“) studenti se prokazuju kao „unutrašnji neprijatelj“ sa kojim Srbija mora da se obračuna da bi imala budućnost.
Taj narativ, uprkos ogromnoj medijskoj ofanzivi, ne može da se primi. Zašto? Zato što je evolutivno apsurdan. On traži od društva da se bori protiv sopstvene mladosti.
Zajednica koja sopstveno potomstvo vidi kao najvećeg neprijatelja potpisuje sopstveno odumiranje. Protiv takvog neprijatelja se ni ne vredi boriti. Ako studenti „pobede“ Srbiju, ostvariće svoj plan da je „unište“. Ako pak Srbija „pobedi“ studente, sama je sebi ukinula budućnost.
Zajednica koja se okrene protiv svog potomstva ne može da preživi. Takva borba je autodestruktivna. Toga smo duboko u sebi svi svesni.
Znamo da nam naša deca ne mogu biti najveći neprijatelji. Znamo i da ne mogu da se suprotstave aparatu državnog sile kada se obruši na njih. Zato se i obračun vlasti sa studentima pokazao kao kontraproduktivan za njenu stabilnost. Represija nad studentima u građanima je probudila refleksnu potrebu da ih zaštite.
Razlog zbog kog godinu dana vlast ne može da smiri pobunu društva jeste što svojim postupcima potkopava temelje njegov opstanka. Pobuna je organska jer proističe iz poriva društva da zaštiti svoje potomstvo, a time i sopstvenu budućnost.
Politička propaganda može mnogo toga, ali je inferiorna prema evolutivnim adaptacijama kritičnim za održanje zajednice.
Autor je politikolog iz Beograda, specijalizovan za rešavanje sukoba i izgradnju mira
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
