Provincijalka u Beogradu

Dakle, rođena sam i odrasla u provinciji. Nikad se nisam stidela zbog toga. Naprotiv. Roditelji su mi govorili da je život u provinciji veliko iskustvo ali da me ispit zrelosti tek čeka. „Pravi život je u Beogradu. Tamo je sve: obrazovanje i budućnost. Ovaj život ovde uvek možeš da živiš, ali onaj u Beogradu moraš da zaslužiš“, govorila je moja baka Draginja.

I zaista, dok sam još bila „tamo negde u Srbiji“ počela sam da maštam o Beogradu. Ljubav prema njemu se rađala iako nisam znala ni kako izgleda. „U Beogradu je sve jednostavno. Ideš svojim putem. Niko ne gleda kako si obučena. Nema ogovaranja, zlobe, zavisti. Ljudi su ljubazni, predusretljivi, hoće uvek da pomognu“, pričala mi je moja Draginja svaki put kad bi mi opisivala najlepši deo ‘njenog“ grada od Slavije do LJutice Bogdana… A onda bi tu zastala i tiho rekla: ‘Trebalo je da kupim tu kuću od Mirašinovića jer bi se ti onda lakše snašla u Beogradu.“ Nije je kupila. Vratila se u provinciju i nastavila da živi život preko puta Radan planine, na obroncima Mrkonjskog visa, tamo gde se rađaju najlepše zore, između Medveđe, Mutivode i Ajkobile. Tu se davno njen otac, a moj deda, doselio. „Ako je njemu bilo dobro ovde, biće i meni“, govorila je. Na tim obroncima je ostala večno…

Meni nije preostalo ništa drugo nego da nastavim da sanjam o Beogradu. Sve češće sam ga gledala na televiziji. Bio je kao iz bajke: lep, čist, suncem okupan. Ljudi su uvek nekud žurili. Išli jedni pored drugih, vazda nasmejani. „Tamo ću jednog dana i ja živeti“, rekoh sebi. Proveravala sam koliko ima kilometara od Vranja do Beograda, koliko košta autobuska karta u jednom pravcu. Nije mi se žurilo. Obaveze oko prijemnog ispita za FPN su bile pri kraju. Ipak, ostalo je još dosta da naučim o gradu u kome ću živeti.

Ali, na žalost, u životu nema mnogo vremena za pripreme. Poguraju te neke brze struje pa počneš da plivaš bez obuke. Tako sam ja (provicijalka) brzinom munje kročila na beogradski asfalt. Na autobuskoj stanici me sačekao gospodin rođak. Da, bio je gospodin u svakom smislu: bio je ambasador u dva mandata, govorio je šest svetskih jezika… Osećanja su mi bila pomešana… Zapravo, osim njegove bogate biografije ništa više nisam znala o njemu. Da, i on je jednom došao iz provincije. Bio je kao i na sada: provincijalac. „Dobro došla u Beograd!“, reče sa osmehom.

Nisam znala čemu prvo da se divim: njemu ili Beogradu. Hiljadu pitanja mi se motalo po glavi. Kako je on uspeo da iz opanaka uđe u cipele? Mogu li i ja to jednog dana? Šta treba da uradim. „Treba da učiš. Nije dovoljno reći „Volim Beograd“. To kaže polupismen svet. Da bi pokazala pravu ljubav prema Beogradu, najpre moraš da naučiš da se ponašaš na ulici, fakultetu, prodavnici, bioskopu, pozorištu, kafani. To je prvi korak. Ostalo su finese.“

Priči nikad kraja. U danima i godinama koje su usledilo u Beogradu, slušala sam najlepše bajke o gradu koji će kasnije postati moje stalno mesto boravka.

„Beograd je lako voleti. Nije to nikakva nauka. Za početak je dovoljno da ostaviš provincijalku u provinciji. To što znaš bilo je dovoljno za život na planini. Kao što si naučila da voliš reku i njivu tako moraš ovde da naučiš da voliš ljude i njihove običaje. Ne smeš da ispravljaš ono što su generacije sa Terazija vekovima s kolena na koleno prenosile jer to nije tvoja već njihova dedovina. To je manir lepog vaspitanja i ponašanja. Zapamti, gost uvek poštuje svog domaćina“. Ovo nije bio samo jedan školski čas, ovo je bila životna lekcija koja bi trebalo da bude obavezno štivo svakome ko hoće da živi u Beogradu. Ja sam je tada naučila napamet, a obnavljala kasnije živeći u ovom gradu.

Gospodin rođak je vozio polako, strpljivo. Bilo je nekoliko semafora. I svaki put kad bismo stali pogledao bi me onako očinski. Ulazeći u kružni tok rekao je: „Biće sve u redu“. Brzo smo stigli. Stanovao je dve ulice iznad Slavije. Tada nisam znala kako se zove ta ulica. I taj kompleks neznanja je dugo bio u meni. Dok sam bila urednica rubrike Beograd, stalno sam pitala mlade novinare koji su izveštavali sa terena: Znaš li u kojoj si ulici? Bilo je važno da znaju gde se nalaze jer u redakciji Danasa oduvek je bilo najmanje Beograđana.

„Beograd je lako voleti. Ali, teško je poreklo zaboraviti. Zbog toga se većina ne snalazi u ovom gradu“, rekao je moj gospodin rođak.

To sam osetila već prvog dana. „Ovo je Slavija. Sad idemo do tvog fakulteta. Potrudi se da tačno izbrojiš autobuske stanice jer ćeš ujutru sama ići gradskim prevozom na polaganje prijemnog“, reče mi uz blagi osmeh. „Ma to je mačiji kašalj za mene! Zapamtiću valjda nekoliko stanica“, rekoh sebi u bradu. I, zapamtila sam. Bar mi se tako činilo.

Ali, avaj! Ujutru me uhvatila neka trema. I strah. Što od prijemnog što od gradskog prevoza. Ne daju mi mira. Zato sam odlučila da krenem dva sata ranije. Za svaki slučaj!

Dođem na stanicu, ali nikako da dođe autobus. Bože, pre bih stigla od Mutivode do Prištine nego od Slavije do Voždovca. Gledam ljude oko sebe. Svi nekako mirni, samo ja nervozna. To je taj Beograd koji se voli. Ta mirnoća. Taj osećaj sigurnosti i razumevanja. Već ga volim, potrudiću se da i on zavoli mene.

Kako sam ušla u autobus tako počeh sa odbrojavanjem stanica. Ali, ne ide. Ubi me trema! Zabrojah se. Pitaj boga koliko sam se stanica vozila i koliko bi još trebalo da se vozim. Pogledah gospođu pored sebe: „Izvinite, na kojoj bi stanici trebalo da siđem kako bih došla do Fakulteta političkih nauka?“ „Kod Kovača. To Vam je za dve ili tri stanice. Ma videćete. Ne možete da promašite“, reče i uputi mi prijateljski osmeh. „Hvala“, odgovorih.

E, sad, dve ili tri stranice. Kod kog Kovača? Šta je uopšte Kovač? Siđoh na prvoj sledećoj stanici. Što je sigurno, sigurno je. Ali, ta moja „sigurnost“ me koštala trčanja do FPN-a jer sam ubrzo shvatila da sam sišla tri stanice ranije.

Taj broj tri je nekako bio i ostao moj srećan broj: ne samo zbog one tri stanice, nego zbog toga što sam za tri dana saznala da sam položila prijemni, što radim posao koji volim, što imam troje divne dece i što posle 30 godina i dalje dišem kao da sam baš ovde rođena. Hvala ti grade moj što si me prihvatio sa svim mojim manama i vrlinama. Hvala ti Beograde!

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.