Prvi novembar, obeležavanje tragedije i istorijski politički događaj

Miting u Novom Sadu ima dvojaki karakter. Prvo, to jeste skup na kome će se iskazati još jednom žal za poginulim građanima. Tragedija koja se desila je ogromna, i takav jedan događaj sigurno je da na godišnjicu zaslužuje posebnu pažnju.

U poslednjih godinu dana tragedija u Novom Sadu je poprimila vrlo jak politički aspekt. Ona je proizvela studentski pokret i njihovu organizaciju kao najbitnijeg političkog takmaca aktuelnoj vlasti u Srbiji, ustrojenoj kroz autokratiju i diktaturu Aleksandra Vučića. Slobodno se može reći da su studenti postali politički predvodnici intelektualne Srbije. Bez preteranog ustezanja može se reći – onog socijalno kvalitetnijeg dela srpskog društva. Od daljeg delovanja studenata zavisi da li će Srbija ostati na političkoj stranputici, u okovima nazadne radikalske ideologije, ili će se prikačiti na vagone razvijenog evropskog parlamentarizma.

Zbog toga je miting 1. novembra u Novom Sadu od istorijskog značaja. Zbog toga svesniji deo srpskog građanstva vidi događaj kao šansu za novi početak na evropskom putu, i početak kraja Vučićeve diktature.

Šta to praktično treba da se dogodi da bi uistinu to i bilo, u ovom trenutku teško je reći. Postoje brojne teorije i brojni predlozi. Garanciju da će to biti dobro i svrsishodno daje sve ono dobro što su studenti do sada uradili. Brojni su „generali posle bitke“ koji u svom političkom filozofiranju ponekad čak i preteruju u kritikama.

Ali, znatno su brojniji oni koji razumeju svaki do sada izvedeni potez i svaku izvedenu aktivnost. Jer, koliko god u svojim nastupima diktator u koži predsednika države izgledao smešno, odnosno tužno, zbog svog ekstremnog političkog bezobrazluka, pokazao se kao ozbiljan politički protivnik, samim tim što traje već trinaest godina.

Iz opozicije se čuju disonantni tonovi. Kritike upućene studentima su sve direktnije. Samo po nekim stavovima mogla bi da se otvori polemika o ispravnosti takvih kritika. Na prvom mestu je onaj koji se odnosi na sklanjanje u stranu onih, koji su kroz svoje opoziciono delovanje godinama unazad vodili borbu protiv političkog ludila koje se nadvilo nad Srbijom.

Međutim, stiče se utisak da u ignorisanju srpskih opozicionih stranaka studenti imaju svoje vrlo jake adute. Na prvom mestu tu je do epskih razmera dovedeno nejedinstvo. Zatim tu je liderski princip organizovanja stranaka, kao svojevrstan toksik u razvoju demokratije. Nerazumni politički potezi koji su ostali bez objašnjenja. Bilo ih je puno, ali je svakako najnerazumnije neizlaženje nekih opozicionih stranaka na poslednje izbore u Beogradu. Izlazak je garantovao svrgavanje SNS-a i satelita sa vlasti u glavnom gradu. Ovo poslednje je u srpskom društvu karakterisano kao „korupcija u opozicionim redovima“.

Zbog svega toga ipak – studenti. I svi oni koji su protiv stoprocentne podrške ovim mladim ljudima, ili su politički nepismeni, potpuno lični, uplašeni za sudbinu sebe i svoje stranke, ljubomorni, ili tajno sarađuju sa Aleksandrom Vučićem. Šta god je od navedenog, daleko je od dobrog.

Prvi novembar će otvoriti karte na srpskoj političkoj sceni. Vrlo su ozbiljne indicije da će označiti novi početak u borbi protiv svega lošeg u pozicionim, ali i u opozicionim redovima. Da li će nastava na univerzitetima u Srbiji i početi tih dana, možda i nije toliko bitno.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, Hemijski fakultet, potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.