Puste želje i zdrav razum

U Danasu od 24. juna 2010. objavljen je tekst pod naslovom „Zašto hrišćani sanjaju“. Mnogo adekvatniji naslov bio bi „Logičke greške – školski primeri“. Takvim tekstovima je pre mesto u časopisima poput „Trećeg oka“ nego u ozbiljnim dnevnim novinama.

Tvrdnje koje pretenduju na istinitost bez ikakvog dokaza („Treba znati da je svako ljudsko biće bezuslovno besmrtno“) nemoguće je uzeti ozbiljno. Treba znati da su ljudska bića besmrtna isto kao što treba znati i da je prinos ljubičastih jednoroga na planeti Verujemdakleistinaje izuzetno bogat. Lično ubeđenje nije validan naučni argument, kao ni pozivanje na narodno mišljenje, popularnost, veru ili brojeve. „Nema mesta na Zemlji gde ljudi nisu verovali ili gde ne veruju u reinkarnaciju“ savršen je primer za to. To što toliko ljudi veruje u reinkarnaciju, ne znači da je reinkarnacija realan fenomen. Baš kao što iz činjenice da nešto nije vrabac ne sledi da to onda mora biti banana.

Autor teksta se, uz lično ubeđenje, poziva i na radove doktora Stivensona sa Univerziteta u Virdžiniji što bi trebalo da izjavi o dokumentovanih 1.300 slučajeva reinkarnacije da posebnu težinu. Izjave ljudi priznatih u svojoj struci „teže“ su od izjava običnih laika, ali bi ipak trebalo proveriti njihove navode. Srećom po nas, stručnjaci su to već učinili.

Ni u monografiji doktora Stivensona, ni u drugim sličnim radovima, nije pronađen apsolutno nijedan dokaz fenomena reinkarnacije. U poznatim slučajevima poput „Bridey Murphy“, „Jane Evans“ i sličnim, pronađena su sećanja iz sadašnjeg života na osnovu kojih su izgrađene priče o prošlom (u slučaju Bridey u pitanju su zbrkana sećanja iz detinjstva; u slučaju Evansove, navodnih šest života su produkt nekoliko istorijskih novela i jedne radio emisije). Kod reinkarnacija iz Indije vrlo brzo je ustanovljen šablon: deca iz siromašnih porodica su tvrdila da su reinkarnacije dece iz bogatih. Ako tvrdnja „prođe“, dobitak za siromašnu porodicu je očigledan, a mnogobrojni svedoci su potvrdili da su nazovi – reinkarnirana deca bila prethodno odvođena na „obuku“ o njihovim „prethodnim životima“. Doktor Stivenson je te dokaze jednostavno zanemarivao, a slučaj MekMartin iz 1983. nedvosmisleno je pokazao koliko je zapravo lako usaditi lažna sećanja, naročito deci.

Mozak ne pamti celokupan događaj ili situaciju, već samo njihove delove. Svaki zdrav mozak pri prisećanju izvlači dostupne, fragmentarne informacije, a ostatak proizvoljno rekonstruiše. Iz tih fragmenata sećanja, naročito onih zapisanih bez pratećeg konteksta, neverovatno je lako iznedriti priču o prošlom životu, što je i dokazano u mnogobrojnim eksperimentima (npr. 1958, doktor Edvin Zolik ili 1960, doktor Reima Kampman). U svim eksperimentima, pošto su iskonstruisali svoj prethodni život, subjekti su se, pri ponovljenom ispitivanju, bez problema prisetili stvarnih događaja iz sadašnjeg života na osnovu kojih su iskonstruisali prošle.

Na listama pitanja postavljenih navodno reinkarniranim subjektima nikada nisu: „Da li ste uzimali neke psihoaktivne supstance?“, „Da li ste se fizički iscrpljivali?“, „Da li ste na rigoroznoj dijeti?“ i najbitnije „Da li ste usamljeni i željni pažnje?“. Poznati pisac Oldos Haksli se skoro svaki put posle posete svom zubaru koji mu je, za potrebe intervencije, davao jake anestetike naprasno setio ponekog prošlog života. Na kraju je svoje prijatelje obavestio da je on u stvari reinkarnirani Isus i da sada živi u Sri Lanki.

Ni u jednom slučaju navodne reinkarnacije nije se desilo da subjekat ima ikakvo relevantno znanje svog prethodnog jezika. Retko, ako su bilo kad, navodni prošli životi smešteni u neki relativno nezanimljiv ili neistražen istorijski period. Imamo more reinkarniranih staroegipatskih sveštenika i dvorskih konkubina iz nekoliko poznatijih dinastija, ali nijednog običnog seljaka iz perioda slabo pokrivenih na školskim časovima istorije.

Ukratko, reinkarnacija kao fenomen nikada nije dokazana. Ne postoji čak ni najmanji osnov da uopšte pretpostavimo njeno postojanje. Sve što imamo jesu prazne priče, puste želje i puno samozavaravanja. Sigurno da neću uspeti da razuverim ljude koji veruju u reinkarnaciju – oni koji su rešili da u nešto veruju nastaviće da veruju ma šta im ja, ili bilo ko drugi rekao. Fenomen svesnog odbacivanja i/ili zanemarivanja realnih činjenica zarad održanja vere u nedokazano takođe je detaljno istraživan i opisan fenomen, a jedna od njegovih osnova je nedostatak kritičkog razmišljanja.

Nažalost, u našem školskom sistemu, ono nikada nije razvijano, a ljudi su mu i inače neskloni, jer ih ono tera i obavezuje da preispituju ono što im je rečeno, da razmišljaju, i najzad, da prihvate istinu svidela im se ona ili ne. Tekst gospodina Jovanovića je savršeno pokazno sredstvo za primenu kritičkog razmišljanja, ne samo na dati tekst već i na bilo koju drugu neproverenu tvrdnju koja nam se servira a priori, bilo da je u pitanju reinkarnacija, religija po izboru, vakcine koje izazivaju autizam ili genetski modifikovani usevi koji nas truju na molekularnom nivou. To što nešto lepo zvuči ili ga milioni ljudi svakodnevno ponavljaju i dalje to „nešto“ ne čini istinitim.

Autor je apsolvent na biologiji i dežurni skeptik