Pustili smo profesore niz vodu: Ko je u školi glavni – policija?

Najpre je to država potvrdila kada je prosvetnim radnicima obećala više i bolje, a onda im oduzela i ono što imaju. Ali, ni to nije bilo dovoljno. Osim predsednikovog „krompira“ pojedini su dobili i otkaze. Vređani su i ponižavani. Medijska propaganda je učinila da budu zamenjivi, nebitni. Uspelo je, nazovi ministarstvo prosvete, i da podeli roditelje: jedni su ćaci a drugi blokaderi.

Živimo novo-staro Nušićevo vreme kada je „lakše biti ministar, no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati, niti mora paziti hoće li koga poseći jer, iako poseče, nije kriv“. Nije naša, sada bivša ministarka, u ime države „posekla“ samo učitelje, osakatila je budućnost.

Zvuči nestvarno. Kao da gledamo neku dobro izrežiranu naučnu fantastiku koja je ni tamo ni ovamo, ni na nebu ni na zemlji.

Policija nam je ušla u škole. Od koga i koga da brani? Učitelje? Đake? Da nas odbrani od nas samih? Sumanuto.

Da li deca treba da žive u strahu? Hoćemo li ih „naučiti“ da je normalno da policija sedi u učiniocima dok učitelj drži nastavu? I to protiv njihove volje? Bolesno.

Ko je u školi glavni: policija? Naopako.

Kad se znanje uterivalo strahom? Ko nas je tome naučio?

Na sve to, naši učitelji, nastavnici i profesori postali su „prosvetari“. Kakav rogobatan i pogrdan izraz! Gde se izgubiše one divne reči: učitelj, nastavnik, profesor?

Kome smo dozvolili da nam menja naš maternji jezik? Onima što su prespavali časove lepog i kulturnog izražavanja? Moguće.

Znanje ima granice, ali neznanje nema. Nekad smo poštovali učitelje, nastavnike i profesore. Bili su nam idoli. Danas im ne verujemo. Pustili smo ih niz vodu. Za njih se nismo izborili. Oni su i dalje na ulici… Te posledice ćemo dugo osećati kroz buduće naraštaje.

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.