Re-balans: Svakome ko poznaje ove naše morao je da bude sumnjiv sav ovaj mir. Nijednog ljutitog intervjua koji bi nam otkrio ko je u vladi lud, a ko samo načet, ko pije koka-kolu, a ko nije s raskida da se posluži i nečim žešćim, ko je kome majku, a ko se kome dosetio tetke, ko nas je prodao MMF-u, a ko će nas, koliko sutra, izručiti ruskim medvedima. Ništa od svega toga. Prošao rebalans kao kroz skupštinu.
Sa srećom. Svi su dobili više, a ministarstva za kupovinu socijalnog i obezbeđenje javnog mira – najviše. Kako nam je iz ličnog iskustva posredovao Velja Ilić, samo ga niko nije slušao, jer nije ni važno. Kapitalne investicije neće biti obustavljene, konzervirane, odložene, položene niti išta slično od svega onoga što vam samo može pasti na pamet. Samo neće biti ove godine plaćene. I to ne za 5,6 milijardi dinara koliko je, šatro, obećano MMF-u nego, mi kad smo disciplinovani, disciplinovaniji smo od švajcarske garde, za celih
8,4 milijarde. Za toooliko će putari i ostali udarnici popričekati do nekog boljeg postkriznog vremena koje za neke nikad i neće stići. Ili će stići kad oni već budu u redu za budžet Rasima Ljajića. Ovim konceptom rebalansa obezbeđene su penzije i plate, ali ne svima, ne svima, bogami.
Kosovo: Kad smo ono krenuli u velike promene, jedan od zahteva koji nam je Miroljub Labus doneo iz belog sveta bio je da iz poznatih političkih i sličnih razloga pekinemo sve veze sa Republikom Srpskom. Bosna i Hercegovina je i tada , kao što je ponovo sada, bila jedan od najznačajnijih ekonomskih partnera Srbiji, ali i Labus, kad je disciplinovan disciplinovaniji je od švajcarske garde, sve su veze prekinute dok si šljapnuo dlanom o dlan. Kao da je danas bilo, sećam se sirotih i onih drugih privrednika koji su obijali pragove privrednih komora tražeći objašnjenje i pomoć. Niko se nije obazirao. Niko nije galamio sa TV ekrana. Prikazivao ljute i nervozne privrednike kako sabiraju gubitke. Šteta je šteta, ali befel je befel, što bi rekli Nemci.
I Libija je gotovo oduvek bila naš ekonomski partner. Koliko se samo preduzeća, a koliko naših građana tamo zaposlilo, broja im se ne zna. Dobro, stizale su nam odande razne priče, za koje bi bolje bilo da nisu ni ispričane, a kamoli što su se stvarno i dogodile, ali od te smo saradnje imali i te kakvu ekonomsku korist.Ovih dana naše bivše ekonomske prilike u Libiji tope se pred našim očima, na isti način na koji su se istopile i one u Iraku. Ali za tim gubicima nije politički oportuno žaliti, pa i ne žalimo. Neka košta koliko košta. Ali gubitak od embarga na trgovinu sa Kosovom, po opštoj je oceni, nenadoknadiv je. Ne zato što to stvarno jeste, nego pre svege zato što to jeste – politički.
A u takvom poretku stvari – ne pita se za cenu.
Ni političku ni ekonomsku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
