Rat i mir

Posle se dešavalo ono što s dešavalo, i glavne smo stvari nekako mogli razaznati, uprkos tragičnoj površnosti izveštavanja sa terena. Sam Kuper u ponedeljak se pojavio u Raškoj, pokisao kao kokoš: i oni koji nisu znali uvodnu storiju ovoga teksta mogli su primetiti da liči na čoveka koji je uhvaćen sa rukama u pekmezu. U času dok nastaje ovaj tekst (utorak) nije potpuno izvesno šta je tačan predmet njegove nove diplomatske ture. Psihološka prednost što je naši pregovarači imaju u odnosu na njega – jer je on, budući upućen u Tačijevu akciju, suštinski ugrozio svoj kredibilitet – mogla bi da zavede. Ali, za dovoljno pribrane ona ništa ne znači, kao što nije, ta psihološka prednost, značila ni generalu Bjelici iz srpskog Generalštaba, budući da mu je u Niš – dakle, na noge – bio došao zamenik komandanta Kejfora: Kejfor se vidljivije nego Kuper bio stavio na jednu stranu, pa to nije dopuštao da mu se uračuna u nedostatak nego u vrlinu, i terao je po svome. Ništa drugo ne treba očekivati, dakle, ni od poverenika Brisela. Nije reč o tome da jedan Englez ili jedan Nemac za razliku od nekog, recimo, Srbina imaju đon-obraze, u pitanju su naprosto okolnosti u kojima moralni imperativi nemaju presudnu ulogu.

Sa međunarodnim akterima će se, dakle, morati nastaviti igrati bez obzira na gorak ukus prevare koju su napravili neki od njih. Takav je život! I spomenuta je baronica (Ešton) nakon kritične noći non-stop držala telefon sa Andrićevim vencem, kao da se prethodno ništa nije desilo. Još je sa ekvidistance jednako opominjala jednu i drugu stranu. Konstelacija, dakle, za Srbiju nije povoljna; loša je, zapravo, za ono što se izgleda želi postići, a to je povratak na pređašnje stanje. Tači trenutno nije na granicama severnog Kosova koje je privremeno bio osvojio, ali posao za njega praktično radi Kejfor. (Njujork tajms izričito piše da je to zapravo Nato, samo što se on tako na Kosovu službeno ne zove). Da ga sad vratiš u bazu, čini se nemoguća misija. Tadić je ipak pojačao svoj pregovarački tim, i to sa Jovanom Ratkovićem, kojega je iz kancelarije isterao na otvorenu scenu. Ministar Bogdanović je tu sporedna figura, pomoć se i ne šalje njemu nego, naravno, zahuktalome Borku Stefanoviću. Ratković je arhitekta one politike zaokreta koja je nastala prošle godine na ruševinama Jeremićeve rigidne politike konfrontacije sa Zapadom povodom presude Međunarodnog suda pravde. Stefanović je bio deo te propale politike ali se brzo prestrojio i postao oslonac nove. U datim okolnostima u kojima je ugrožen i sam mir, procenjeno je, očevidno, da je potrebno pojačati snage kompromisa kako se ne bi dogodila neka ishitrena ili nervozna reakcija, koja bi mogla završiti katastrofom. Otuda ovih dana tamo Ratković. Malo će spustiti rep Borku Stefanoviću, ali Stefanovićev je pragmatizam već klasičan, i ne treba brinuti: uvek je bio jači od njegove sujete. Aplauz, koji je, na primer, dao svome ministru Jeremiću u subotu u Skupštini, bio je primećeniji od svih drugih. Uprkos obostranoj surevnjivosti koja se ničim ne da sakriti.

Ovo za šta se sad Srbija bori čini se da je ništa. Kad se pogleda cela kosovska slika to doista jeste pinats. Dva granična punkta, i tri šumska puta, i raniji prećutni dogovor da se ta realnost ne menja dok traje dijalog Beograda i Prištine. Ali, to tako malo jedino je zapravo što, kao nekakvu kartu, Srbija uopšte ima u rukama za svoje, vrlo maglovite, namere da nekako na koncu konca isposluje i neki dobitak za sebe, i tako završi turobnu kosovsku priču. Videlo se i na subotnjem, ritualnom, zasedanju Narodne skupštine da je i najzadrtijima jasno da od Kosova kao takvog nema ništa, a videlo se još lepše da je Dačiću nedostajalo samo malo petlje pa da izgovori ono što se u tome domu još niko nije usudio kazati: to, dakle, da treba početi misliti realistično, drugim rečima, o tome kako dodati i Srbiju među onih sedamdeset i sedam država koje su već priznale Kosovo. Za takav korak Srbije treba novi međunarodni dil, a mogućnost za njega bila bi sasvim isključena ako bi se iznad Ibra na severu Kosova uspeo napraviti sanitarni kordon prema centralnoj Srbiji. Čitav koncept, tako, visi o tankome koncu. Euleks se u ovim događajima sakrio u mišju rupu. Njegovi ljudi – jedan na hiljadu Kosovara – i sto miliona evra godišnjeg budžeta daju mu izgled velike sile. Privid! Gardijan je u aprilu pisao da je Euleks „sjajan primer nekompetentnosti“. Evropljani, dakle, ne znaju, a Amerikanci su o Kosovu rekli šta su imali. Prvi ne smeju, drugi neće. I to će biti limb za napore Srbije.

Politički mudrac Šimon Peres usred je jednog kleša sa Palestincima rekao da „mir nije u rukama Izraela“. Tačiju se ovih dana nije omakao čak ni takav cinizam. Inspirisan iskustvima hrvatske Oluje, usred dijaloga sa Beogradom, on se pokazao kao protagonista politike fait accompli. Na tu politiku svršenog čina, koja je uvek politika arogancije i sile, Srbija je odgovorila parolom Borisa Tadića koja ima istorijski format: Srbija neće ratovati. Uzalud su ga neki penzionisani generali, i vođa opozicije u srpskom parlamentu, navodili u subotu da izjavu prebaci barem u kondicional. Ostao je taj nedvosmisleni, zapovedni način. Ovde su iskustva sa mirovnim politikama razna. Panić je neumorno govorio „Mir, mir, mir“, ali ga nije dosegao. Čak je i Milošević, setimo se, po povratku iz Dejtona, grleći Miru, izjavio da je „doneo mir“. Različito su te politike i prihvatane u svetu. Kako će biti sad, neizvesno je. Neće, međutim, biti produktivno bude li kao sa našom antiratnom scenom, koja se, naime, nije dala impresionirati Tadićem. Tiho se pitamo: ako se Srbija stidela nekad kad je bila za rat, zašto li se stidi sad kad je za mir?