Razumom do promene vlasti u Crnoj Gori

Primenom adekvatne predizborne strategije u finišu kampanje, opozicione partije bi trebalo da proizvedu pozitivne efekte na unutrašnjem i međunarodnom planu, neophodne za postizanje i, potom, materijalizaciju izbornog uspeha. U odnosu na crnogorsku javnost, opozicija mora da podstakne što veću izlaznost i osigura da nezadovoljni glasači DPS-a u nekoj od opozicionih opcija prepoznaju alternativu Đukanovićevom režimu.

S druge strane, partije koje ne učestvuju u vlasti treba da se postaraju da ih relevantni međunarodni faktori ne prepoznaju kao činioce koji će, eventualnom pobedom, dovesti do daljeg urušavanja unutrašnje političke stabilnosti ili ugrožavanja interesa zapadnih aktera u Crnoj Gori.

U svrhu postizanja što veće izlaznosti, partije iz opozicije ne bi smele da potencijalnim glasačima ogade izborni proces, što vladajuća garnitura preko svojih medija već mesecima nastoji da postigne. Korišćenje državnih resursa i armije zavisnih uposlenika u javnom sektoru godinama su DPS-u donosili oko 150.000 sigurnih glasova, pa bi niska izlaznost i te kako odgovarala Đukanoviću, kome naruku ide i epidemiološka situacija.

Kako bi motivisale ljude da izađu na birališta, ali i očuvale ambijent u kome je moguća saradnja u vlasti nakon izbora, opozicione partije treba da se uzdržavaju od međusobnog napadanja. Upravo se sa režimskih medija u prvi plan stavljaju razlike i sukobi između opozicionih stranaka i njihovih lidera.

Kako je zajednički nastup opozicije na izborima davno odbačen kao mogućnost, besmisleno je dalje potencirati tu priču i tražiti krivca za razjedinjenost. Nastavak prepucavanja doveo bi samo do manje izlaznosti i većeg razilaženja između prosrpskog i građanskog opozicionog bloka. Štaviše, izlazak opozicionih partija u više kolona pruža spavačima priliku izbora između više opozicionih opcija, što, na kraju dana, može doprineti povećanju izlaznosti.

Glasačko telo prosrpskog Demokratskog fronta deluje kao stabilno, ali bi bez sumnje utapanje demokrata ili pokreta URA u veliku koaliciju odvratilo neke građanski nastrojene glasače od priklanjanja toj opciji.

S obzirom na to da je katastrofalnim potezima u proteklom mandatu vladajući DPS izgubio znatan deo podrške svog biračkog tela, izlazak u više kolona omogućiće i njihovim dojučerašnjim glasačima veći prostor za svrstavanje uz neku od opozicionih grupacija.

Bilo da je nezadovoljstvo generisano obračunom sa SPC ili ekonomskim nedaćama, postojanje jedne otvoreno procrkvene opcije poput Demokratskog fronta i druge, građanske opcije, koja u crnogorskom javnom mnjenju slovi i za suverenističku, zasigurno će olakšati nekadašnjim Đukanovićevim simpatizerima otklon od njegove politike.

Kako bi se nametnuli kao poželjna alternativa za taj deo glasačkog tela, Demokratski front bi trebalo da uzdrži od „srbovanja“. Bez obzira na njihovu retoriku, u Frontu su uvek mogli da računaju na podršku onog dela srpskog etničkog korpusa u Crnoj Gori koji direktno ne zavisi od državnih finansija, ali bi isticanje srpstva u prvi plan zasigurno odvratilo mnoge nezadovoljne glasače DPS-a crnogorskog nacionalnog opredeljenja od priklanjanja njihovoj političkoj opciji. U tom smislu, koliko god potezi DF imali utemeljenje u istoriji i tradiciji, isticanje crnogorske trobojke, ili barem – neisticanje zvanične zastave Crne Gore zajedno sa njom na predizbornim skupovima Fronta, deluje kao iracionalan potez.

Relaksiranju suverenističkog dela javnosti u Crnoj Gori mogu doprineti i politički činioci iz Srbije, uzdržavanjem od izjava upućenih ka južnom susedu, budući da Đukanovićev režim već više od decenije koristi mantru o „velikosrpskoj hegemoniji“ za mobilizaciju neodukljanskog i nepravoslavnog dela glasačkog tela.

Naposletku, ukoliko želi da se nametne kao alternativa aktuelnom režimu, Demokratski front bi trebalo da napravi otklon od antizapadne i proruske retorike. S jedne strane, kod velikog broja glasača, priče poput izlaska iz NATO saveza mogu probuditi strah od eventualnih političkih nestabilnosti njihovim dolaskom na vlast. S druge, treba se nametnuti kao prihvatljiva alternativa DPS-u kod međunarodnih faktora relevantnih za Crnu Goru, a Rusija definitivno nije jedan od njih.

Nijedna strategija, pa ni ona zasnovana na ovim smernicama, ne garantuje, a verovatno da ne može ni omogućiti nekoj od opozicionih opcija bilo kakvu mogućnost apsolutne, pa čak ni relativne pobede nad DPS-om. Ipak, za suštinsku pobedu opozicije na izborima nije potrebno osvajanje prve pozicije od strane neke od opozicionih grupacija, već rezultat koji svodi DPS-a i njihove dugogodišnje poltrone na manje od polovine poslaničkih mesta.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu