Replika Basari na kolumnu iz Kurira

Ukratko, Basara vas naziva „studentarijom“, a mene „diletantom“ za politiku, priznajući da sam možda „šta god to bilo“ stručnjak za tranzicionu pravdu; upoređuje me sa „Sunčanikovim piskaralima“, „Srpkinjama sa dna kace“ koje pokušavaju da se „karaju“ i Milovanom Đilasom kao huškačem između dva rata; tvrdi da mislim da je „nebitno ko će biti na famoznoj studentskoj listi“, da su moji argumenti da Dijana Hrka treba da vodi tu listu makijavelistički; i, naravno, uz sve to kritikuje moju „anonimnost“.

U mojim otvorenim pismima ima mnogo prostora za kritiku, počevši od naivnosti da se njima može uticati na bilo koga. Međutim, da bi Basara mogao da me argumentovano kritikuje, morao bi prvo da pročita barem još nekoliko pisama. Evo, pođimo od poslednje Basarine opaske. Da je čitao, znao bi da sam već odgovorio kritičarima moje tobožnje „anonimnosti“ (27.9.2025). Basara je primetio da je moje ime i prezime poznato redakciji Danasa, ali je možda zaboravio da je pisanje pod pseudonimom istorijski uobičajena pojava politički angažovanih pisaca u autokratskim sistemima.

U prošlom pismu sam objasnio da je Dijana Hrka prava Majka Hrabrost (ne Brehtova) i uporedio je sa Antigonom koja je na sličan način tražila pravdu za svog brata Polinika. Nisam želeo tragični kraj i pozvao sam i Dijanu Hrku i Milomira Jaćimovića da prekinu štrajk glađu, kao i vas da se angažujete u tome. Drago mi je da su to i učinili, pri čemu ni na koji način ne pripisujem sebi zasluge za to.

Vratimo se Basarinoj kritici. Da je Basara pažljivo pročitao „Priču o dve Dijane“ koju je kritikovao, shvatio bi da je moj predlog išao za time da Dijana Hrka samo simbolično vodi studentsku listu, jer sam i napisao da „ona to ne traži, da nju politika ne interesuje“, „da to ne znači da će ona biti premijer ili predsednik“ te predložio i opciju da se njeno ime pojavi samo u nazivu liste. Pobeda na izborima je jedno, a ko će da sačinjava Vladu drugo. Onaj kome narod najviše veruje i to dokaže na izborima treba da učestvuje u sastavljanju Vlade čak i ako on neće da bude deo te Vlade ili će da bude ministar bez portfelja ili samo poslanik u Skupštini.

Basara se pompezno hvali da je godinama na „kursevima političke filozofije govorio i pisao da je politika poslednja stvar koju treba prepustiti amaterima“. To jeste ideal meritokratije, ali to ne znači da su u politici amateri uvek nepoželjni. Da nije bilo izuzetaka, kao amater, Basara uopšte nije trebao da predaje na tim kursevima niti da bude ambasador na Kipru. Osim toga, neka se Basara zapita šta je po struci bio najznačajniji političar u savremenoj istoriji Srbije?

U demokratskim uslovima politiku treba da vode profesionalci, ali u uslovima terora i jedan bravar i jedna kuvarica brze hrane mogu da preuzmu inicijativu i treba ih podržati ako to može da donese pobedu nad terorom. Dijana Hrka se popela na prvo mesto svojom odvažnom inicijativom ispred Skupštine, dala je intervju za NJujork tajms, sastala se sa evroposlanicom Irenom Jovevom, kao i sa predstavnicima studenata i zborova građana – a sve kako bi zajedno pronašli izlaz iz ove političke krize. Osim toga, ona je žena – „majka protiv mašinerije“ pune muškaraca. Lično je pogođena novosadskom tragedijom i mesecima je sa vama na ulicama i zato možemo da verujemo u njenu iskrenost i snagu da istraje do kraja. Sa takvom sigurnošću ne možemo verovati nijednom opozicionom „profesionalnom“ političaru. Neka samo Basara pobroji svoje bivše stranačke kolege koji su prešli na stranu zla.

Milomir Jaćimović takođe zaslužuje punu podršku – bez njega ne bi imao ko da tako herojski buši naprednjački balon – kao što je 5. oktobra Ljubisav Đokić, poznatiji kao bagerista Džo, bušio RTS dok su meci leteli oko njega. Ipak, on ne ispunjava neke kriterijume koje Dijana Hrka ispunjava, a i to može da se promeni. Ja bih lično bio srećan ako bi i Jaćimović bio na vašoj listi i bio izabran u Skupštinu – a ne kao bagerista Džo kojeg su zaboravili nakon 5. oktobra oni koji su se domogli vlasti. To su izuzeci koji su važni za jedno zdravo demokratsko društvo koje vode profesionalci, ali koje nije talac političkih elita.

Dakle, ne mislim da je nebitno ko će da bude na studentskoj listi, kako tvrdi Basara. Ono što sam savetovao je da ne treba da objavljujete imena dok se ne raspišu izbori. Ako ih objavite sada, do raspisivanja izbora će ih režimski mediji, uključujući i Basarin Kurir, potrošiti lažima, privatnim sadržajima, ugroziti njihovu bezbednost crtanjem mete, a neki od njih će završiti u pritvoru. Zato sam i predložio Dijanu Hrku koja se već izložila – a da se sa liste izbaci Milo Lompar – ako on uopšte jeste na toj listi. Oko toga se Basara i ja slažemo – da na studentskoj listi ne sme da bude promoter „Crne bajke“ jednog ratnog zločinca.

Sledi Basarina poredba sa Milovanom Đilasom – da je svojevremeno huškao studente na antirežimske demonstracije pa se navodno sakrivao kada bi žandarmerija krenula na njih i da ja slično postupam sa motivom: „ako me se setite kad pobedite, setili ste me se, ako ne, nikom ništa.“ Koliko znam, Đilas je tada i sam bio student i dosta je vremena proveo u zatvoru, a što se tiče moje malenkosti, već sam rekao da pišem pisma bez političkih ambicija pa ne očekujem da me se iko seti. Čak ne bih ni otkrio svoje ime na kraju da to nisam obećao Draži Petroviću još u februaru kada sam objavio prvo pismo.

Ja za razliku od Basare (i Đilasa) nikada nisam bio član političke stranke i nemam ambiciju to promeniti. Ni sada se ne bih angažovao da se ne radi o studentskom pokretu, zbog čega osećam dužnost da pomognem savetom, budući da imam neka znanja o tranzicionoj pravdi („šta god to bilo“).

Želeo bih da rasvetlim Basari i taj koncept. On i ja se slažemo da je istraga o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića politički imperativ, a upravo to je tipičan zahtev tranzicione pravde. I vaši zahtevi su od početka protesta zahtevi tranzicione pravde, počevši od procesuiranja odgovornih za pad novosadske nadstrešnice. Osim toga, tranziciona pravda nalaže da se sećamo svih žrtava, a ne samo sopstvenih – kao što su se ove nedelje u Knez Mihailovoj Žene u crnom setile zločina u Vukovaru. Da bi tranziciona pravda bila uspešna potrebno je jedinstvo građana koji traže promenu i pravdu. U tome se Basara i ja ne slažemo – ja vidim to jedinstvo, a on ga ne vidi.

Basarin vic o „Srpkinjama sa dna kace“ neću komentarisati jer ga smatram izuzetno šovinističkim i pored toga što se u zagradi referira na „oba pola“. Nije vredno komentara ni to što me upoređuje sa anonimusima iz Sunčanika, marginalnog portala kojeg niko ne čita i sa kojim jedino Basara polemiše, i to iz Kurira, dok moja pisma izlaze u Danasu.
I pored neslaganja u našim pogledima na studentski pokret, želeo bih da se zahvalim Basari na kritici koja nije režimski bot, Vladimir Đukanović ili neki slučajni čitalac Danasa. Mi se inače oko mnogo drugih stvari slažemo i zato mi je žao da vas Basara naziva „studentarijom“, da nije prepoznao u vama snagu promena i podržao vas, a satiru ostavio za ćacije i Lompara – ako ništa drugo onda iz solidarnosti jednog „večitog studenta“.

Svaka otvorena diskusija i kritika je dobrodošla, ali treba da bude konstruktivna. Basari je „sve isto“, svaka akcija je uzaludan „uprt u čabar“. Taj cinizam je luksuz koji vi nemate. Vi se borite za budućnost, a Basara se, očigledno, bori samo protiv dosade.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.