Resursi rasprodati strancima

Ne sumnjamo u te podatke, jer je privatizacija, u velikoj meri, otimačina i pljačka. Mnogi su se obogatili za kratko vreme, a narod i dalje teško sastavlja kraj s krajem. Ali Vučić je „zaboravio“ da kaže celu istinu. On obično upoređuje period pre 2012. i posle toga, kad je SNS došao na vlast i kad je nastupilo Periklovo zlatno doba. A o tome šta je od prirodnih dobara prodato strancima u esenesovsko vreme – ne kaže ni reči.

A prodat je Arapima (Al Dahri) Poljoprivredni kombinat Beograd, a to znači velika površina najplodnijeg zemljišta s najpovoljnijim položajem i lokacijom, za bagatelu od 105 miliona evra. A taj Kombinat je dobro poslovao i dok je bio u društvenom vlasništvu. Uzalud je prethodna vlast dokazivala da ga ne treba privatizovati ni prodavati.

U medijima je bilo reči da bi planirani autoput Beograd – Zrenjanin jednim delom trebalo da pređe preko zemljišta koje je sada u vlasništvu Al Dahre. Sada smo prinuđeni da po paprenoj ceni kupujemo ono što smo za siću prodali. Tako to izgleda kad se ne gleda unapred.

RTB Bor je posebna priča. Poznato je da je bio u teškoj situaciji i da je prodaja Kinezima pomogla da stane na „zdrave noge“ i da dosta doprinese državnom budžetu. Trenutna korist je očigledna, ali ako se stvari gledaju u perspektivi – nije tako. Stručnjaci tvrde da će se za desetak godina iscrpeti rezerve i zlata, i srebra, i bakra, jer one nisu beskrajne. A na tom području ostaće devastirana priroda, Mesečev pejzaž. Već su nestale planine i šume.

Još jednu prodaju – prodaju Smederevske železare (Kinezima) – treba posmatrati ne samo finansijski, tj. koliko radnika zapošljava i koliko doprinosi republičkom budžetu, nego znatno šire – prema položaju radnika u njoj i prema uticaju na prirodnu sredinu. Oba pokazatelja su nepovoljna. Radnici se žale na odnos menadžmenta, tvrde da im se uskraćuju neka uobičajena prava, a od ekologije u Smederevu i okolini ne postoji ni ono početno E.

Okolina čeličane zatrpana je šljakom, a više okolnih sela, u kojima se proizvodi povrće i voće, pokriveno je čeličnom prašinom, a njen hemijski uticaj svakako nije povoljan. Pitanje za državu: da li je ona vlasnika kome je prodala čeličanu obavezala da poštuje određena pravila u radnim odnosima i da ulaže sredstva u modernizaciju proizvodnje kako bi se očuvala životna sredina, i ako jeste, da li kontroliše njihovo sprovođenje?

Domaći poljoprivrednici se odavno žale da teško dobijaju u zakup zemlju za obradu jer se favorizuju stranci. Možda oni nude povoljnije uslove, ali naši farmeri su stalno nezadovoljni. Ne blokiraju oni traktorima nadležne ustanove slučajno. Njima je „dogorelo do nokata“.

Predsednik Vučić kaže da bi uljare, mlekare, cementare trebalo vratiti iz stranog u naše vlasništvo. Da li će to uspeti ili ne, i kolika korist od toga može biti – videćemo. Ali ono što je iz njegovih izjava očigledno jeste da je on vrlo kritičan prema bivšoj vlasti i da ne propušta priliku da ih nazove lažovima, lopovima, pljačkašima, a pri tom zaboravlja da kritički pogleda stvarnost koju je stvorio SNS.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.