Rimski i beogradski taksisti

Saša Nikašinović Beograđani nisu nimalo blagonaklono primili taksi blokadu grada. Iz komentara objavljenih na sajtu B92 lako se vidi i zašto. Ljuti su najpre zbog saobraćajnog kolapsa koji je mnogima stvorio grdne probleme, ali nemaju nimalo razumevanja ni za ostale zahteve taksista. Pogotovu onaj najvažniji – da se ograniči broj taksista u gradu.
Od gradskih vlasti taksisti, zapravo, traže da ne poštuju odluku Ustavnog suda prema kojoj gradska vlast nije bila u pravu što je odbila da kao taksiste registruje 1.500 vozača koje su podneli molbe za taksi-dozvole između jula i oktobra 2005. Gradske vlasti su na strani taksista i smatraju da njihov broj u Beogradu treba ograničiti, ali ne žele ni da direktno krše odluku Ustavnog suda, pa će taksi-dozvole dobiti samo oni koji dobiju sudsku oduku na sopstveno ime. A koliko traju sudski sporovi – poznato je. Taksisti time nisu sasvim zadovoljni. Još nezadovoljniji su oni neregistrovani, tako da sada oni najavljuju blokadu grada.
Grad, inače, ostaje pri proceni da je za Beograd dovoljno 4.750 taksista. Sada ih ima 7.128, ali je kod agencije za privredne registre upisano samo 6.700. Onih 428 taksista koji čine različku biće prvi biti skinuti sa liste, a onda dolaze na red oni koji ne plaćaju porez. Kako će ići dalje smanjivanje do onih 4.750 – niko još nije smislio, ali grad namerava da nekakav način ipak nađe. Građani smatraju da – kao što se ne ograničava broj ljudi koji se bave drugim zanimanimja, frizera ili mesara, na primer – tako ne treba ograničavati ni broj taksista, nego ostaviti da to tržište reguliše. Zamenica gradonačelnika Radmila Hrustanović na takve primedbe odgovara da to nije isto, jer taksistima grad određuje cene.
Treba li, dakle, ograničavati broj taksista u gradu? Korist za taksiste je jasna, ali da li građani tu nešto dobijaju? Tačno je da i u mnogim zemljama Evropske unije gradske vlasti ograničavaju broj taksija. Ali, kakvi su rezultati? Najteže je dobiti taksi dozvolu u Rimu. Ali, dok se u Beogradu u centru grada taksi može zaustaviti za dva-tri minuta, u centru Rima se, prema dostupnim podacima, na taksi čeka u proseku 24 minuta. U Rimu zato mnogi odustaju od taksi vožnje i krenu pešice ili javnim prevozom. Primer je prilično ilustrativan za domaće prilike. Kad Beograd bude imao po oceni gradskih vlasti i taksi udruženja optimalan broj taksija – na taksi ćemo čekati kao da smo Rimljani.
Studija o broju taksista u gradu krenula je od procene da uz optimalan broj vožnji taksisti mogu da voze i jeftinije nego danas. Iskustva evropskih gradova su drugačija. Pravilo je jednostavno: što u gradu ima manje taksija, cena vožnje je veća. Kad budemo imali optimalan broj taksista, na taksi ćemo se, dakle, ne samo načekati, nego ćemo zadovoljstvo što smo na kraju uspešno pronašli slobodno taksi vozilo papreno i platiti. Ako gradu pođe za rukom da ograniči broj taksija, građani ne mogu da se nadaju ničemu dobrom. A primer Rima pokazuje da ograničavanje broja vozila uopšte ne sprečava taksiste da štrajkuju i postavljaju svoje zahteve – od cene, pa nadalje.
U jednom zahtevu taksisti su ipak u pravu. Sa ulice treba jednom za svagda rigoroznim kaznama proterati divlje taksiste koji voze bez dozvola i nikom ne plaćaju porez. Ali, u pravu su i građani koji ukazuju na hajdučiju taksista na aerodromu, autobuskoj i železničkoj stanici. I jedno i drugo može se lako rešiti uz dobru volju gradskih vlasti i efikasan rad inspekcija.
A što se ograničavanja broja taksista tiče, pobornici ove ideje sigurno će pitati: pa zašto, ako je to toliko loše, i veliki evropski gradovi ograničavaju broj taksista. Ogovor je jednostavan. I tamo su, kao i u Beogradu, taksisti dovoljno organizovani da mogu lako da blokiraju saobraćaj u gradu. U pitanju je iznuđena mera.