Roboti u sudnicama

Međutim, dok se pripremamo da roboti čuvaju granice, postavlja se jedno sasvim logično pitanje: ko će čuvati pravdu?

Stanje u pravosuđu Srbije već godinama je opterećeno nagomilanim problemima. Sudski postupci traju unedogled, predmeti se gomilaju, poverenje građana u institucije je krhko, a pravda često deluje sporo, selektivno i nedostižno. Ako već ulazimo u eru robota, možda bi bilo pošteno da tehnološki iskorak ne ostane samo u kasarnama i hangarima.

Zašto, uz robote-vojnike, ne bismo imali i robote-sudije i robote-tužioce?

Zamislimo sudnicu u kojoj nema odlaganja ročišta zbog „opravdanog odsustva“, nema zaboravljenih predmeta u fiokama, nema telefonskih poziva „sa strane“. Roboti ne poznaju rodbinske veze, partijske knjižice ni neformalne centre moći. NJima se ne može sugerisati, niti ih je moguće uplašiti ili nagraditi. Oni bi sudili hladno, precizno i – makar u teoriji – isključivo na osnovu zakona i činjenica.

I, što je možda najzanimljivije, presude bi se i dalje izricale „u ime naroda“.

Naravno, ironija ove ideje je očigledna. Problem srpskog pravosuđa nije u nedostatku tehnologije, već u nedostatku nezavisnosti, odgovornosti i poverenja. Roboti ne bi rešili suštinu problema, ali bi je ogolili do kraja: pokazali bi koliko smo daleko stigli kada ozbiljno razmišljamo da mašinama poverimo ono što ljudi ne rade kako treba.

Ako država već pokazuje spremnost da ulaže u naoružane robote radi odbrane teritorije, možda je vreme da se zapitamo ko brani građane od nepravde, sporosti i sistemske neodgovornosti. Jer zemlju ne ugrožavaju samo spoljne pretnje. Mnogo opasnija je ona unutrašnja – kada pravda kasni, ili nikada ne stigne.

U tom smislu, roboti u sudnicama ne bi bili znak tehnološkog napretka, već tiho priznanje društvenog poraza.

A to je presuda koju nijedan algoritam ne može da ublaži.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.