Foto FoNet Milena VlajićDragi studenti,
„Naša kuhinja za širenje mržnje i laži se nalazi u ovoj zgradi iza nas.“ – rekao je ratni veteran Goran Samardžić prošle nedelje na vašem protestu ispred RTS-a. Njegov govor su studenti FDU uvrstili u „Najbolji dnevnik ikada“. I stvarno jeste najbolji jer se u njemu nalazi Samardžićev, po svemu sudeći, istorijski govor. Ovaj ratni vojni invalid, ranjen u Sarajevu u 21. godini života, je pred hiljadama građana priznao da se njegova generacija primila na laži RTS-a o zlikovcima koji su hteli islamsku državu i da su u rat krenuli jer im je rečeno da treba spasiti „svete srpske zemlje“ i srpski narod od „Balija“ i „Turaka“. On i njegovi saborci su verovali da se bore za „pravu stvar“ protiv zla i obrnuto, kako je rekao: „I oni drugi su to isto mislili za sebe. I onda je krenuo točak zla koji nikako da se zaustavi“.
Dok su bombe padale za vreme opsade Sarajeva, RTS je prikazivao stare snimke kao da se tamo normalno odvija život. Samardžić danas ne mrzi jer zna ko je kriv, a to nisu bili ni Bošnjaci ni Srbi, nego ljudi sa imenom i prezimenom koji su širili propagandu mržnje preko javnog medijskog servisa. On je ratni heroj u miru i njegovo ime treba uklesati uz bok pravih heroja ratova 1990-ih poput mladog vojnika Republike Srpske Srđana Aleksića ili penzionisanog časnika JNA Tome Buzova.
Obojica su ubijeni jer su spašavali Bošnjake civile da ih ne ubiju Srbi.
Samardžić je pravim herojima današnjice imenovao upravo vas, a RTS vas je nazvao „nacistima“ u maniru svoje propagande 1990-ih.
Među vama herojima je i 16 maratonaca koji su krenuli iz Novog Sada prema Briselu. Na ovom važnom putu, rekao bih i važnijem od onog u Strazbur, imam samo jedan savet. Na dan kada ćete se obraćati evropskim institucijama u Briselu pozovite celu dijasporu. Biće puno veći efekat ako im se obratite dok je napolju 10 hiljada ljudi nego ako ste tamo sami vas 16.
Ako to uspete, a uspećete ako ih na vreme pozovete, svi glavni evropski mediji (osim RTS-a) će preneti zašto ste došli i šta se dešava u Srbiji.
Dok čitate moje pismo, maratonci trče kroz Hrvatsku pa bih želeo da iskoristim priliku da podsetim i na grehove RTS-a prema Hrvatskoj. Počnimo od toga da su snimke zapadnih medija o granatiranju Dubrovnika krajem 1991. na RTS-u emitovane uz komentar da je „dim po svemu sudeći izazvan podmetnutim požarom … i da je najverovatnije reč o zapaljenim gumama“.
Najgora lažna vest u istoriji RTS-a je puštena 20. novembra 1991. da su u podrumu u Vukovaru pronađeni leševi 41 iskasapljenog srpskog deteta. U studiju Televizije Beograd se pojavio izvesni fotograf Goran Mikić koji je posvedočio da je video leševe mrtve dece koju su ubili Hrvati. Rekao je: „Videli smo najlonske vreće pune malih leševa. Ja sam uspeo dopuzati na jedno dvadeset metara do njih. To se veoma lako može videti da su to djeca od pet-šest godina, preklana, puna krvi oko glave. To je tako mučan prizor da i onim vojnicima su suze tekle…“ Tokom razgovora emitovane su fotografije leševa odraslih ljudi, ali ne i dece. Na pitanja voditelja koliko je bilo iskasapljene dece i da li ih je pokušao snimiti, rekao je da su oni „povadili to iz podruma, to je bilo na gomile. Spajali su glave, tela, to je sve stravično izgledalo, bilo je sigurno oko četrdeset… Probao sam snimiti, ustao sam, međutim, prštali su meci oko mene, jedan vojnik repetirao je pušku u mene i naredio mi da se spustim, jer bi uostalom i ja poginuo“.
I tako je ovaj fotograf bez slike ijednog deteta i griže savesti iz studija Televizije Beograd otišao kući. A onda je počela velika osveta za ovaj imaginarni zločin. Te noći 20. na 21. novembra 1991. najmanje je 255 zarobljenika i civila, uglavnom Hrvata, ubijeno na farmi Ovčara kod Vukovara i buldožerom zakopano u masovnoj grobnici. Kao što korupcija ubija i reči ubijaju, ali Goran Mikić nikada nije odgovarao za svoj zločin.
Nekoliko dana kasnije, stručnjaci za sudsku medicinu u Beogradu su utvrdili da je vest o masakru srpske dece u Vukovaru izmišljotina. RTS je objavio demanti u kojem je upozorio da bi se moglo raditi o dezinformaciji uz komentar voditelja: „Lako je primiti novinarski greh pod pretpostavkom da to nije tačno, jer sad nemamo dokaze ni da jeste ni da nije.“
Svaki narod ima svoje mitove za koje nemamo dokaze ni da jesu ni da nisu istiniti. Udžbenici istorije su prave „kuhinje za širenje laži i mržnje“. U njima je sopstveni narod nebeski, a ostali su dušmani. Sve zemlje u kojima je živeo taj nebeski narod su svete zemlje koje treba vratiti. U tim udžbenicima su istorijske ličnosti ljudi koji su vodili horde čobana u rat da kolju, pljačkaju i siluju žene, a koje danas nazivaju kraljevima i vojskovođama.
U tim udžbenicima je Aleksandar Veliki najveći kralj u istoriji Balkana, a iz današnje perspektive je jasno da je on odgovoran za masovne ratne zločine u svojim ratnim pohodima. Kvaziistoričari u Severnoj Makedoniji su se tri decenije bavili tezom o etničkom kontinuitetu današnjih (južnoslovenskih) i antičkih Makedonaca, a sve kako bi prisvojili tog AV-a. Samo u opsadi Tira (današnji Liban) je naredio masakr hiljada civila i zarobljenika, a dve hiljade je razapeo.
Ove godine se u Hrvatskoj slavi 1100. godišnjica Hrvatskog kraljevstva na osnovu nepotvrđenog mita da je „kralj“ Tomislav krunisan 925. godine. Čak su i Karađorđevići imali fetiš na Tomislava pa su 1925. u Zagrebu organizovali veliku 1000. godišnjicu njegovog imaginarnog krunisanja, a par godina kasnije je kralj Aleksandar nazvao po njemu svog drugog sina.
Istorijske knjige u Srbiji se bave veličanjem Kosovske bitke koja je zapravo tipičan primer Pirove pobede, osporavanjem identiteta drugih naroda na Zapadnom Balkanu te rehabilitacijom četničkog pokreta koji je kolaborirao sa nacistima, kao i preuveličavanjem srpskih žrtava čak i tamo gde su ionako velike. Ove nedelje je obeležena 80. godišnjica proboja u Jasenovcu, gde se desio najveći genocid na Balkanu u 20. veku. Tamo je ubijeno između 80 i 100 hiljada ljudi, među kojima najviše Srba. Međutim, režimski istoričari decenijama barataju potpuno nerealnom brojkom od 700 hiljada žrtava jasenovačkog logora.
Sve je to korišćeno za propagandu mržnje u ratovima 1990-ih. Zato je moja poruka vama da, kao što ne verujete ni RTS-u, ne verujete ni istorijskim udžbenicima iz kojih ste učili u školi. Ako vas interesuje istorija, čitajte međunarodnu istoriografiju, kritički preispitujte, upoređujte različite perspektive na iste istorijske događaje i sami formirajte sopstvene stavove o istoriji. Neke istine nikada nećete moći do kraja dokučiti, ali im se barem možete približiti. Dugoročno, istorijske udžbenike treba revidirati po uzoru na npr. Holandiju koja u udžbenicima svoju nekadašnju kolonijalnu dominaciju više ne prezentuje kao zlatno doba, nego kao doba represije potlačenih naroda.
Ovo pismo posvećujem Stefanu Hrki. Ovaj 27-godišnjak se preselio se iz Beograda u Novi Sad, koji je zavoleo više od rodnog grada. Tamo je radio u građevini, ali je bio umetnička duša i voleo je da crta. Tog kobnog 1. novembra na novosadskoj železničkoj stanici je nekoga čekao, najverovatnije novu devojku koju je spomenuo majci. Nije je dočekao jer se tri stotine tona betona sručilo na njega.
Stefanova majka, Dijana Hrka, je heroina vaših protesta. Kako i sama kaže, vas vidi kao svoju decu – vi ste njena snaga i uteha. Njena žrtva u borbi za pravdu, dostojanstvo i bolju budućnost Srbije je neprocenjiva. Ona je dan i noć sa vama, trpi pretnje, uznemirujuće poruke i medijske napade. Kao i Goran Samardžić, zna da se bori za pravu stvar. Nakon što je završio svoj istorijski govor, zagrlio je nju i jednog studenta-redara. Bila su to tri heroja u zagrljaju pred hiljadama građana ispred RTS-a – u najboljem dnevniku ikada!
Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
