Šest tačaka za postupanje sa policijom: Novo anonimno pismo jednog profesora studentima u blokadi

On se nastavlja štafetnim ultramaratonom od Novog Sada do Brisela. Setićete se da sam pomenuo da vaša tura do Strazbura neće biti jedina. I sada mislim da nakon što osvojite Brisel, ima još mesta koja trebate da posetite, recimo Pariz. Pitate se zašto Pariz? U Parizu je sedište Međunarodnog biroa za izložbe, međunarodne organizacije koja nadgleda Expo. Mali Expo kakav se planira u Beogradu 2027. godine će biti najveća pljačka u istoriji Srbije, koja će iza sebe ostaviti betonske olupine i nove dve milijarde evra duga, a sve za malo međunarodne promocije. Vi ste veći promotori Srbije u svetu od tog malog Expoa.

Međutim, tema ovog pisma nije Expo, nego situacija koja se zaoštrava, a u kojoj policija ima sve veću ulogu. Želeo bih da pohvalim vaše dosadašnje postupanje prema policiji, gde ste vi bili nenasilni, ali bilo je par incidenata u poslednjih nedelju dana pa treba raditi na tome da se to u budućnosti izbegne. Podsetio bih da je Zoran Đinđić govorio studentima da je policajac samo čovek u policijskoj uniformi i da se ne treba svađati sa njim, nego razgovarati kao da je jedan od nas jer tada otvarate mogućnost da će odlučiti da stvarno i postane jedan od nas. Zato sam napisao šest tačaka kako da postupate sa policijom, od kojih ste neke već koristili, ali je sada važno da ne dođe do eskalacije koje režim želi.

Prvo, upamtite da policiju pobeđujete samo brojnošću. Kada blokirate institucije koje ne rade svoj posao, a gde očekujete intervenciju policije, neka to bude glavni događaj kako biste obezbedili dovoljno ljudi. U to vreme ne sme da se održava drugi veliki protest, neka druga vaša velika aktivnost ili da puštate neke druge važne informacije jer to dovodi do fragmentacije. Tu ste pogrešili u sredu – u isto vreme kada ste se obraćali evropskim institucijama u Strazburu, održavali ste veliki protest u Kraljevu, blokirali javni medijski servis, pustili informaciju o maratonskoj trci do Brisela, a u nekim mestima su se održavali zborovi građana. Tako ni građani nisu uspeli da pohvataju sve šta se dešavalo tog dana i nisu stigli da se pridruže blokadi javnog medijskog servisa. Tu gubite na brojnosti koja vam je potrebna da biste uspešno odradili blokadu.

Drugo, kada policija interveniše trebate prvenstveno da delujete na emocije samih policajaca. Recite im nešto lepo, da razumete njihovu poziciju da se plaše da će izgubiti posao. Na mnoge građane je emotivno delovala činjenica da redari studenti imaju na podlakticama ispisane brojeve telefona svojih roditelja – neka redari pokažu podlakticu policajcima. Pitajte ih pitanja poput da li imaju decu, recite građanima koji su sa vama da im pokažu slike svoje dece na mobilnim telefonima i sl.

To će dopreti do svakog od njih, premda će vas kao kolektiv ignorisati iz straha. Svejedno ponavljajte to, pripremajte ih na to da će u određenom momentu morati otkazati lojalnost vlasti. Podelite se da svako se svako fokusira na jednog policajca i da pokuša da razgovara sa njim. Pripremite simbolične poklone. U Plišanoj revoluciji u Čehoslovačkoj su prosvednici delili cveće policiji, a Otpor je delio cveće i kekse policiji. Na primer, vi možete da im delite male plišane medvediće u policijskoj uniformi. Na „Blokadnoj kuhinji“ ih ponudite vašim specijalitetima. Pokažite im da vam je stalo do njih, da ih ne smatrate delom režima, nego delom naroda.

Treće, koristite racionalne argumente zašto bi policija trebala stati na vašu stranu. Objasnite im da se borite za istinu i pravdu, a da su političari koji su im naredili da intervenišu skup lažova i kriminalaca povezanih sa mafijom. Pitajte ih da li veruju šta vlast priča na televiziji, da li su ispunili zahteve, da li je korišten zvučni top, da li veruju da su izbori u Srbiji pošteni i da vlast ima legitimitet. Objasnite im da imaju pravo na prigovor savesti i neposluh da primenjuju silu protiv građana koji mirno protestuju i zalažu za to da institucije rade svoj posao.

Četvrto, koristite trikove. Iznenadite ih neočekivanim situacijama. Na primer, kada policija krene sa štitovima prema vama, izvadite slike poginulih žrtava novosadske nadstrešnice i pozovite na 16 minuta tišine. Ako krenu prema vama, uništiće te slike, prekinuti odavanje pošte žrtvama i to će loše izgledati i oni to znaju. Tako ćete dobiti na vremenu da smislite nešto drugo. Takođe, možete da razvučete dugačku zastavu Srbije pa ako policija krene preko nje, pocepaće je ili pogaziti, što ih opet stavlja u nezgodnu situaciju. Imajte u pripremi više trikova, zbunićete ih i onemogućiti da razbiju blokadu.

Peto, kada policija krene prema vama, nemojte zviždati, nazivati ih ćacima, vređati ili gađati jajima. Jaja čuvajte za Uskrs i naprednjake. Nemojte vikati na njih ako ne morate. Kada intervenišu, sklonite slogane poput „ruke su vam krvave“, nemojte ih dirati rukama obojenim u crveno jer to mogu shvatiti kao da ih optužujete za nasilje za koje je ustvari odgovorna vlast, a ne oni. Tada će vas doživljavati kao neprijatelje, a to ne želite.

Šesto, razgovarajte s policajcima izvan protesta. Kada ih sretnete na ulici pitajte ih da li podržavaju vaše zahteve, jesu li upoznati s njima. Ako ne znaju edukujte ih. Pričajte im o zborovima građana i pozovite ih da učestvuju. Što više kontakata ostvarite s njima izvan konteksta protesta, to će biti mekši na samim protestima. Nađite nekog ko je spreman skinuti uniformu, pridružiti vam se i pozvati ostale da to učine. Jedan takav gest je svojevremeno učinio pukovnik Sreten Simović koji je održao govor studentima kod kordona u Kolarčevoj 26. januara 1997.: „Pozivam i ostale da pobede strah i podsećam ih da su obraz i čast ispred svega. Moramo se boriti da ova mladost proživi bolji život nego što je bio naš!“ On je bio pukovnik u vojsci, ali sve što sam rekao za policiju, vredi i za vojsku.

Ovo pismo posvećujem žrtvi novosadske nadstrešnice koja je nesebično pomagala drugima. Oni koji je poznaju kažu da je bila izvrstan homeopata i radila je u Udruženju za klasičnu komeopatiju Hahnemann. Od najbližih imala je samo oca. Otac je pre nekoliko dana izrazio želju da se njeno ime ne pominje i ja ovu želju poštujem. Pozivam i vas da poštujete njegovu želju i da među 16 ruža jednu stavljate bez imena.

Njen unesrećeni otac je nedavno održao govor na jednom skupu u Beogradu gde je rekao: „Naše su misli sa našim najmilijima kojih nema među nama, ali želimo pravdu“. Jasno je da se u ovome prepoznaje vaš prvi zahtev. Međutim, onda je na zaprepaštenje prisutnih i onih koji nisu bili tu rekao da je „pad nadstrešnice izazvan terorističkim činom spoljnog i domaćeg faktora“. Dugo sam razmišljao o tim rečima i zaključio da ima istine u tome. Da nije spoljnog faktora, kineskih kompanija i zloupotrebe evropskog novca, ne bi Laura Koveši otvarala istragu. Ipak, isključiva je odgovornost je na domaćem faktoru – vlasti koja je sistemsku korupciju usavršila do te mere da je počela da ubija. Korupcija je uterala strah u kosti građanima koji su se prepustili teroru naprednjačke vlasti. A vaši protesti su sada prekretnica u borbi protiv tog terorizma, oprostite korupcije.

Na kraju je žrtvin otac u tom istom govoru rekao: „Nije slučajno 1. novembar odabran kao datum rušenja nadstrešnice. To je dan koji Katolici, ceo zapadni svet, slavi kao Dan mrtvih ili Dan Svih svetih.“ Bog je očito hteo da se 1. novembar i u Srbiji obeležava kao Dan mrtvih. Neka mi oprosti ako sam pogrešno protumačio njegove reči.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.