Ručak kod Gabi i Arsena

Polazimo i nosimo crnu kesu sa vojničkim košuljama i pantalonama da posle ručka svratimo kod našeg druga Dragana Bošnjaka, fudbalera Dinama i damo ih na pranje. Dočekuju nas nasmejana Gabi i Arsen. Stidljivo odmah ostavljam kesu kod ulaznih vrata u hodniku. Za vreme tog ručka Gabi nas bodri, zasmejava, pevuši, želi da nam nadoknadi porodičnu atmosferu koja nam nedostaje, da na trenutak zaboravimo surovu stvarnost.

Pozdravljamo se, zahvaljujemo na gostoprimstvu. Vidim da nema crne kese u hodniku, kažem uplašeno Đoletu da je naša oprema izgleda greškom završila u kontejneru, a Đole poluozbiljno “već vidim da će nas zbog ovog streljati.”
Smognem hrabrost i pitam Gabi za sudbinu naše crne kese, ona se smeje “dečki, to je u mašini već potopljeno, kad se vratite iz grada čekaće vas ispeglano”.

Dolazili smo posle skoro svake druge nedelje na ručak gde nas je Gabi uvek dočekivala kao najrođenije i pomagala da zaboravimo sivilo svakodnevnice. Kad je Gabi čula da sam dobio ćerku koju nisam video zbog “povišene borbene gotovosti”, poklonila je igračke za kolevku.

Onda je došao prokleti rat devedeset prve i svi smo se osim Gabi promenili.

Danas nema više ni Arsena ni Matije ni Dragana Bošnjaka, ni našeg dragog Đoleta a i mi da se vojnički izrazim “brojimo sitno”.

Vest o Gabinom odlasku u neki bolji svet me je potresla sa gorkim osećajem tuge i krivice u duši što sve ove godine nismo sa više pažnje vratili Gabi deo dobrote i plemenitosti koju nam je ona dala te 1980. Znam da nam je Gabi Novak, Dama velikog srca to davno oprostila.

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.